Жал за пропуштеним

Жал за пропуштеним

Овај осећај јавља се кад особе, незадовољне својим избором и пропуштеном приликом, схвате да је касно да ураде нешто другачије, мада је обично реч о идеализованој фантазији о много бољем животу.

Већина људи, када се осврну уназад и погледају на свој живот, на одлуке које су доносили у одређеним тренуцима, могу наћи нешто због чега им је сада криво што су то урадили или што нису урадили нешто друго.

Живот се често представља као пут, а на том путу се, с времена на време, појављују „раскрснице” када човек треба да донесе одлуку на коју ће страну кренути. Када после извесног времена неко схвати да је незадовољан својим избором, тада може жалити што није друкчије одлучио – што је пропустио прилику. Некада је могуће променити одлуку и кренути другим, жељеним путем, али најчешће то из разноразних разлога није могуће или је „касно”. Тада у особи остаје мањи или већи жал за пропуштеним.

Могли су, али нису

За чим људи жале? Неки жале што су одабрали професију која је омогућивала брже запослење и бољу плату, а не ону професију према којој су осећали страст. Неки жале што су се венчали с „погрешним” партнером. Неки жале што се нису одлучили за узбудљиво запослење у иностранству, већ су остали у зони познатог и сигурног. Људи су различити па су самим тим различите њихове жали.

У теорији се разликују две врсте жаљења: у односу на оно што је неко урадио и у односу на оно што неко није урадио. Истраживања показују да много више људи жале за оним што нису урадили, а могли су. То је жал за пропуштеном приликом.

Када неко жали за пропуштеном приликом, он изјављује: Да сам изабрао оно друго, мој живот би изгледао много друкчије. При томе претпостављају да би такав живот био бољи, квалитетнији, смисленији, задовољнији. Живот би свакако био друкчији, али нема доказа да би заиста био бољи. Људи нису видовити и зато једноставно не могу знати како би се њихов живот заиста одвијао да су кренули неким другим путем. Зато је њихов жал за пропуштеним заснован на идеализованој фантазији о много бољем животу од оног живота који живе, а којим су незадовољни.

У дубини осећања жала за пропуштеним налази се нека врста љутње на себе или на друге зато што је особа донела „погрешну” одлуку неког тренутка у прошлости. Љутња је захтев за променом, а особа која се љути на себе и свој поступак у прошлости жели да се прошлост промени, што је немогуће. Поред тога, жал за пропуштеним пасивизира особу. Ако је незадовољна својим садашњим животом, она треба да учини нешто, било да га промени и усмери у задовољавајућем правцу, било да га прихвати као таквог и да престане да жали.

У сасвим су другој ситуацији људи који су на крају живота, који умиру од неке неизлечиве болести и који зато пред собом немају времена да нешто мењају. Оно што је занимљиво јесте да према извештајима ови људи жале не толико за неким конкретним одлукама, него жале што нису друкчије живели – што нису имали друкчији начин живота.

Пажњу светске јавности на овај проблем привукла је књига аустралијске неговатељице терминалних болесника Брони Вер о пет главних разлога због којих жале људи на самртној постељи. Главна жал је за тим што нису аутентичније живели свој живот, радећи оно што заиста желе, а не оно што су морали или што су други очекивали од њих. Људима је жао што су у свом животу превише радили, а премало се забављали и дружили с пријатељима и рођацима, и били срећнији. Такође им је жао што нису били храбрији у изражавању својих осећања. Касније су се појавиле листе које су укључивале и додатне изјаве: што нисам боље бринуо о себи; што нисам више живео у садашњости, а мање бринуо о будућности; што сам живот схватао као нешто што се подразумева итд.

Све бих исто поновио

Све ове поруке са самртне постеље могу бити корисна опомена онима који не размишљају да је живот ограничен и да свако има одговорност према себи како ће га живети и проживети. За све оне који желе да промене нездраве психичке механизме по којима живе, а који се своде на систем „заповести” (да се стално ради, угађа другима итд.) или „забрана” (да се не изражавају своја осећања, да се не улази у конфликт с другима, да властите жеље нису важне итд.) савремена психотерапија има бројне технике које доводе до ослобођења од ових механизама.

Циљ није „срећан” живот, већ живот испуњен смислом. Такви људи знају да образложе своје животне одлуке, а на питање: Шта бисте променили да имате времеплов, одговарају са: Ништа, све бих исто поновио.

Зоран Миливојевић

politika.rs