Јелена Петровић: Христос и грађански дух

Јелена Петровић: Христос и грађански дух

У тим почетним вековима њихове појаве, тачније прапочетка настајања и стварања, небрига ближњих за судбину обичног човека, луталице, за оне „нишчих духом“, које нико није могао, нити хтео да разуме, била је велика. 

Нико није схватао сву трагику њихових ропских живота осим самог Исуса. Они су са душама и храброшћу у које може да уплови само анђеоски бескрај, „они за живота сиромашни, леђа окренутих злом свету и срца отвореног да прими сав бол, а потом и светлост као божански благослов, узвраћену искру емпатије подељену са свима који несебично пате и искрено воле кроз дељење и саосећање са свима.“[1] Ово би могао бити опис првих хришћанских заједница, али је ово опис неправде током средине 19.века и живота обесправљених Црнаца, времена екстремног расизма, изолационизма и друштвеног система тако моћно неправедног, застарелог да буди поређење са периодом првих векова нове ере, и не толико различитог данашњем. Периоду када иста та бескрајна душа ствара веродостојни, узвишени и самосвесни велики животни стил који није ништа друго до један огроман бунт.

Знамо да су људска права урођена права сваког човека и имају један неотуђив карактер. Опште прихваћено начело да су сви људи једнаки се посматра као и начело недискриминације, што би у случају људских права представљало „недозвољено разликовање“. У међународном праву је забрањено да било ко трпи последице због тога што се разликује од других људи по боји коже, полу, вероисповести, политичком уверењу, социјалном пореклу или имовини. „Тамо где људска срећа, благостање, сигурност-најзад сам људски живот у потпуности зависе од нечије туђе милостиње и доброчинства, ма колико оно о приликама било издашно, да ту не може бити говора о животу достојном човека.“[2] Јер „сврха људских права јесте заштита људске делатне способности, а тиме и заштита људи као делатника од злостављања и угњетавања“.[3] Данашњи гарант исправне борбе за људска права јесу демократија и грађанска политичка опција, где би грађанско друштво требало да означава полазиште сваке модерне и напредне државе.

Грађански активизам се јавља када су угрожена елементарна људска права у држави, као одупирање репресивним државним органима кроз грађанску непослушност или протесте, као и другачије видове отпора. С обзиром да је грађански активизам проистекао из бунта у односу на неслагање, а у духу свог самопрокламованог статусно интелектуалног симбола, њему прети опасност да у времену када одређене структуре утемељују поштено и законски своју владавину, изгуби смисао или, што је данас случај, незадрживо унапред критикује упозоравајући на имагинарну опасност. Пут онога што се данас рачуна у „бити грађански оријентисан“ не полази из доследног идеала љубави већ је постало манипулативно – реторичка игра слободом људске воље која премешта дискурс на стални поларитет одбране и напада, свет идеала који представљају, промовишу и пропагирају, додуше на ванредно убедљив начин, и те њихове идеологије у име слободе, постају нове религије, а они сами идолопоклоници истих.

Ових дана је посебно занимљиво слушати процене постизборних резултата у Црној Гори уз стално форсирање контраста. Грађанисти региона који су се сврстали на страну диктаторског режима, само зато што тај режим реторички заговара напредак (а да пажљивије слушају чули би колико је и сама реторика спорна), мисле да је сасвим довољно бити против или бранити нешто па да си директно сврстан у свет грађаниста. Уместо да схвате да су слобода комшија и њихова слобода једно – слобода постепеног ослобађања света. Уопштено гледано, питање идентитета постаје спорно питање и код њих. Питање идентитета, било личног или колективног, фрустрацијa, замршености, збуњености која произилази из одсуства одређености, стремљење да се идентификују са неким или нечим, покреће људе у одређеним околностима чак и на ирационална размишљања. Оно што превиђају јесте, управо, њихов патетични останак у деведесетим годинама против којих су им пуна уста, и да апсолутну истину нико не поседује већ да је резултат вере у једнакост – поштовање међусобне једнакости. Превиђа се култура пуне сарадње и слободе личности без презира и мржње према другим/другачијим људима. Та нетрпељивост често долази од стране квази елита која је у окову непрестаног круга понављања. Заточеници прошлости који кроз стално подсећање на деведесете стварају оно против чега се боре – религију/идеологију. Бити заточеник прошлости је идеологија сама по себи, јер веровати да је будућност отварање, а упорно остајати у реторици деведесетих јесте потврда потребе за идеологијом, показатељ силазног, прогресивно деградирајућег тока. Предрасуде су те које служе даљој игри, а „права је штета стварати предрасуде, будући да се оне коначно освећују само онима који су, или чији су претходници, били њихови зачетници. Додуше, можда ће се револуцијом остварити пад личног деспотизма и грамзивог угњетавања које жуди за влашћу, али се никада неће извршити истинска реформа начина мишљења; нове предрасуде ће, управо онако као и старе, послужити као узица на којој се води велика, немисаона гомила.“ [4] Један од идеолошких примера је будућност и поверење у ЕУ. Каталонска криза се показала као изазов за ЕУ. На дан једностраног проглашења каталонске независности, Шпанија је, по први пут у својој модерној демократској историји преузела директну контролу над једним од својих региона, истовремено сменивши сецесионистичку Владу Каталоније, чиме је покренут најтурбулентнији период у Шпанији још од неуспелог пуча 1981. године, или чак од смрти њеног некадашњег диктатора Франциска Франка 1975, када је отпочела шпанска транзиција ка демократији. Шпанија је једна од највећих чланица ЕУ и овом кризом је још једном доведена у питање стабилност Уније, али и њена способност да успешно решава спорове унутар својих граница. Још један пример је и будућност НАТО алијансе и спор Турске и Грчке око разграничења у источном Медитерану. Откривањем великих резерви нафте и гаса, оптерећен је и односе Уније и Анкаре. Уколико се тензије продубе, то може да поткопа и јединство на његовом геостратешки важном југоисточном крилу.

Шта нам онда остаје као истинита идеологија и поверење? Ако се вратимо у време историјског боравка Исуса у свету и завиримо у Палестину, приметићемо да у етнички мешовитој Палестини тада живи око три милиона људи, који говоре арамејски, хебрејски, грчки и латински. Религијски диверзитет тог времена је умео да поприми и политичке размере у окружењу у ком већ влада сложена политичка ситуација. У очима римске власти он је субверзивни елемент, сиромашни путник и проповедник који окреће други образ када га неко удари по једном, ширећи непријатељску пропаганду против садукеја, фарисеја и књижевника, критикујући земаљску власт. Међу „филозофским школама“ тог времена постојала је радикална јеврејска секта зилота који су били познати по свом наглашеном национализму и стремљењу да из Палестине протерају Римљане. Таква једна групација приморава сваког морално мислећег човека да се придружи скупини која је у том тренутку мала, али довољна да осуди сваку врсту дискриминације. Први „побуњеници“, у таквом једном окружењу, су били хришћани које су фарисеји избацили из синагоге. Они у палестинском окружењу немају успех као фарисеји који су представници раног јудаизма. Њихови следбеници постају они који живе у мешовитом хеленистичком свету јеврејске дијаспоре. Исусов покрет делује у једном таквом друштвеном миљеу. Проповеда слободу и једнакост тако што у људима изграђује исту. Слобода није иманентна човеку, него је слободу потребно освестити код човека. Човек најпре мора да постане свестан своје слободе, односно да освести да постоји боље. И то јесте умеће доброг грађанског активисте. Однос који нам Христос доноси је лични однос љубави, тачније способност љубави кроз учествовање у односу. Погрешно је очекивање, или чак захтевање правде и љубави од целог света. Почињемо унутар малих заједница, чинећи жртве у мењању властитих погледа и промена.  Исус придобија и прихвата оног маргиналног човека, кршећи јавни морал тог времена, али доносећи унутрашњи – вреднији.

Као и тада земља Израиљева, земља праоца Аврама, која је имала локалну самоуправу, али под контролом велике силе, и данас су наше мале земље. Као и тада, и данас се прва револуција догађа у човеку појединачно и прераста у друштвени бунт. Када је предат Синедриону који га је осудио на смрт, а који се плашио шире побуне народа, био је онај који је једини страдао у тој ноћи. Гушењем, убиством ндивидуалног бунта, који тада престаје да бива опасност за режим, гуши се сила народних маса. Друштво мења, макар у једном историјском тренутку, ток политике и бира хуманији и другачији свет, бира живот једнакости. Историја и развој хришћанства је и прича о бунту, емоцијама, традицији, прича о обесправљености народа и активизму. Његов дух осликава оно најдубље и најплеменитије у човеку, космички бескрај човекове душе. Једнако као онај blues на почетку текста који се изборио за човека у земљи која важи за најдемократскију земљу света. Свака „уметност побуне и буке“ у свом корену креће из борбе у роба претвореног човека и тако надахнута и револуционарна постаје начин живота. И онда ће и истинска демократија, као воља народа, бити могућа, али само онда када је воља народа искрена, човекољубива, истинољубива и правдољубива, прожета слободом за све и у сваком смислу, јер на крају увек и победи воља народа.

 

[1] Д. Узелац, 21 грам: анђеоске душе умрлих

[2]Игњатијев. М., Људска права као политика и идолопоклонство, Јавно предузеће „Службени гласник“ Правни факултет Универзитета у Београду, 2006, 8

[3] Игњатијев.М., Људска права као политика и идолопоклонство, Јавно предузеће „Службени гласник“Правни факултет Универзитета у Београду, 2006, 16

[4] Имануел Кант, Ум и слобода, Списи из филозофије историје, права и државе, превод Данило Баста, посебно издање часописа Идеје, Београд 1974, стр.44

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска