Запис са једне свадбе

Упутили се ми пре ове несретне короне на неку свадбу у град код неких старих пријатеља.Сватови су били далеко, па смо, као и сви, рачунали колико одокативно они плаћају место у сали и колико их много волимо, па то поредили са оним колико имамо, колико дамо за пут, можда и још неке трошкове, итд. Шта рећи, мислим да се нису силно обрадовали нашој коверти, али шта да им радим, од срца је.

Запис са једне свадбе

„А сећаш се ти добрих времена кад си могао да однесеш тостер или сет посуђа? Добијеш, па проследиш на следећој свадби?“, питам жену.

„Јесте, па читају на свадби ко је шта дао.“

„Добро, да, боље овако.“

Ја сам навикао на традиционалне и сељачке свадбе – у позитивном смислу сељачке. На неке новине сам навикао, неке су ми и даље чудне. Нешто ми не паше, нешто ме одушевљава. Али свако има своје и ја то поштујем.

На црквеном венчању десет фотоапаратâ, камерâ, људи са селфи штаповима, испред цркве лети дрон и снима. Један фотограф  замало да проспе уље из кандила хватајући добар угао, није гледао, ишао уназад. Други кренуо у олтар, па му свештеник рекао да искулира мало (не тим речима, али у том смислу).

Идемо ми ка сали аутом,  жена псује да гледам на пут, а ја све загледам  да нас не прати дрон, јер снимао је док смо кретали за младенцима.

Стижемо у салу, лепо, елегенатно;  на улазу нам неки девојчурак даје наруквице, ја у чуду.

„Нема рузмарина?“, питам док стављам у тас  коју новчаницу.

„Нема...“, видим, збунило се чељаде.

А добро, практично је, не бушим блузу, него нисам навикао. На улазу сам протумачио   где је наш сто, не знамо скоро никог, ал добро, жена вози назад, биће пића, биће хране, биће света, добро ће то све бити. Улазимо, а оно у позадини свира гудачки квартет. Виолина, виолончело и шта ти ја знам.

Сели ми, сипам нам  киселу воду, жена кука како смо дошли међу првима.

 „Шта причаш, и сама си рекла да си гладна, ја црче.“

„Увек дођемо међу првима, као проклети, као да немамо кући шта јести.“, вели, не видећи да је ту, уз њу, стао конобар.

„Здраво, јел имате домаћу ракију?“, питам га, он рече неку никад чуо марку. „Ух, нека,  ја ћу пелинковац, можеш одмах донети оно бокалче, да те не шетам...  Него, жено,  шта је с овим виолинама? Гала, а? “

„Дивно, културно.“, вели она. „Да смо тада могли, и ми бисмо...“

„Шта, па имали смо и ми виолине.“

„Јесмо, циганске.“

„Причај ти шта хоћеш, браћа Роми знају да дигну атмосферу. Ови само што не засвирају Реквијем за снове.“

Шалим се ја мало, лепо су људи свирали,  прераде модерних поп песама. Но ја сам очекивао „Запевајмо браћо мила ову песму сви! – свадбасвадбасвадба...“.  Дођоше неки парови, сви млађи од нас, многи се још и забављају, многе цуре имају урађену ону горњу усну, момци у преуским љубичастим панталонама. Наручују сви виски, жене нешто у смешним чашама, као што пије Дел Бој.

Започео ја разговор са човеком  до себе, има неке  исфазониране бркове и црвену лептир машну, сав се некако сија као да је воскиран. Причамо тако одакле смо, чиме се бавимо, како знамо младенце.

(Е сад, разговор са брком можете касније прочитати ако желите, ставићу линк, јер је мало другачији тон, дотакли смо се озбиљнијих тема о брачној љубави. )

После се брка преместио да прича са другаром, није се вратио. На његово место седе неки средовечан, онижи, буцкасти човек у  кошуљи раскопчаној до груди. Види се по очима, нека добричина. Ни он, јадан, не зна што га ту сместише.

„Рек'о сам им да ме ставе где имају неке слободне снајке, ово бре све деца нека. Како нас ово распоредише, нико ни с ким. Ајд живели.“

Некако ми би драго што човек пије пелинковац, као и ја, некако је већи гушт, а зашто, немам појма, просто јесте. 

Пустише неку измаглицу на апарате, поче свадбени марш на виолинама, глас преко микрофона загрме да поздравимо младенце. Сви устадосмо, дођоше младенци, дође и матичар и обави класично венчање, уз говор Душка Радовића „будите љубоморни на вашу љубав, а не једно на друго'“. Пољубише се младенци, баш лепо. Није да се распилавим кад је венчање, него будем некако радостан, баш је лепо кад се двоје воле и усуде се да продуже борбу заједно и једно за друго. Где ћеш лепше. Па још ако су ти драги, како човек да се не радује?

 С тим у вези, наручим ја још један бокалчић пелинковца, ред је.

Први плес, нека балада.

„Замисли, раније се први плес није ни најављивао.“, вели мој нови комшија за столом. „Шта бре, само цепала музика, па ко кад заплеше. Ја се ни не сећам који ми је био први плес, мислим да је био Ипче.“

„Савршено! Просто савршено. Чек, како, Ви сте ожењени?“, сетих се да је помињао снајке. 

„Батице, немој да ми персираш, нисам ја толико матор. Срећно разведен. Ајд живели.“

Сликање с младенцима, не чека ми се ред, док се смањи гужва ићи ћемо. 

Ређала се тако нека забавна музика, те Џибони, те Северина, те неке модерне домаће па и стране песме које не знам ни ко пева, чуо сам на радију, неке нисам никад ни чуо. Оно мало младости што  ђуска делује некако млитаво, мало усиљено, сувише стерилно. Као да су водитељи који плешу у телевизијском новогодишњем програму.

„Кад ће народњаци?“, питам ја новог суседа.

„А, морају прво да испоштују ове фине, знаш, батице. Ове што су им народњаци сељацизам. Па кад се они напију, е онда ће пустити народњаке и сви ће да играју. То је зато да би ови фини касније имали изговор: еј, ала смо се напили толико да смо играли уз народњаке. А у ствари се ни не напију. Ма пусти. Ајд  живели.“

И заиста, атмосфера се полако, миц по миц, разгалила, опустила.  Жена оде да игра, има ту више познаница, ја ширим руке у весељу. После добре супе дође и печење и роштиљ, ау, свака част, па боц, ко шта воли. Тамо негде позади у сали је и воће за оне чудне људе који  једу воће на свадбама. 

„Замисли, батице, на једној свадби дошли људи из иностранства... ау, што су појачали ову музику, нисам дош'о  да се дерем овде... дошли из иностранства са децом на свадбу и неће деца да једу печење, кажу, много им се осећа на животињу. Хахах! И одоше са свадбе, кажу, гладна деца, одоше на пицу! Поред јагњетине на пицу, еј!“  Прекрсти се човек с правом.  „Ала сам се изнервирао. Људи лепо спремли, уредили, а они иду кући да греју макароне од јуче или шта ти ја знам.“

„Или кад одвајају бело од пршуте. Једу само црвено. Не ваља им бело од пршуте.”

„Или кад је сарма, па поједу само месо, неће купус.”

Онај са фотоапаратом прилази, слика нас без питања, али пита желимо ли заједничку слику, да изпозирамо. Шта ће ми моја слика или заједничка, па живимо заједно, гледамо се сваки дан. Али ајд, жена воли, да јој испуним срцу жељу.

Устадох и ја да играм.

Са столице.

 Мој нови друг и ја смо  стојећи  поред стола  ширили и дизали руке и тапшали  уз „Пут ме зове, морам поћи“.

Долази торта, угасише светла и сад сви ми треба да аплаудирамо торти и устанемо.

„Где ми сад чаша нестаде, не видим у овом мраку? Зашто ми сад устајемо једној торти као да је владика?“, питам жену, а она ми говори да ћутим, чуће неко, устајемо из поштовања према младенцима. Одужи се то, баш полако гурали ону торту, па док се заврши песма, па док изгорише оне прскалице, па младенци као да дижу напетост око тога како ће исећи торту, још и музика нека напета, као да им цео брак зависи од тог реза по торти.

Ја у досади и немогућности да нађем чашу, нагнем мало пелинковца из оног бокалчића.

„Прекини, мораш ли ме бламирати где год да одемо?“, гунђа жена. Исекоше торту, заори се аплауз, жене плачу, девојке се топе од емоција, а мени ништа није јасно.

„Да уносе печење, са друге стране...“, велим ја комшији. „И тако свечано га секу... имало би више смисла.“

„Јашта, море, као да уносе штафету. Је л' ово твоја чаша?“

„Јао, јесте.“

„Ајд живели!“

 Конобар се уморио, па нам оставио целу флашу пића на сто, чиме жена није била посебно одушевљена, но ја сам јој објаснио да нећу, забога, попити целу флашу, само је човек оставио ту. 

Свашта са њом.

Упадоше, као спонтано, трубачи, свирају Калашњиков и још пар песама. После тога најзад неко колцце.

 Тооо, коло, ајмо!

Иако га ја не играм, но волим чути и видети колце.

Онај фотограф нам доноси педесет фотографија. Те улазимо у салу, те кити ме онај девојчурак, те ја седим, те  иста та фотографија како седим само зумирана, па и жену тако сликао, па наша заједничка, па ми с младенцима хоризонтално, па  вертикално фотографија, па исто та само зумирано од струка,  па ја играм са новим пријатељем  за којег нисам ни данас сигуран како се зове. Мислим се, шта бацате мастан папир и боју без везе.

Узмемо две слике.

Онда иде као рокенрол сегмент за људе који се диче да су рокери, а оно "Дигни руку, дигни обадве", "Не спавај мала моја", "Долазим за пет минута" и тако те екс ју мантра-песме. Лепо видети и старије, како уз вику да је то музика "њихове младости" играју свинг или тако нешто, као из филма Бриљантин. То ми опет има више смисла од модерног  начина играња, кад цуре праве емотивне експресије и млате рукама да дочарају емоције остављене или бесне жене, или не д'о Бог тверкују.

Сложио сам се да не требамо да останемо последњи на свадби, као проклети. Поздрависмо се са младенцима, рекосмо како је било лепо, што и јесте била истина, исказасмо жељу да их ускоро поново видимо, и пођосмо на пут.

У ауту смо причали како су нам младенци били лепи и симпатични, збуњени на своје начине, како су им се родитељи веселили или туговали; причали о томе где су решили да ће да живе, каква су им очекивања и тако даље. И то ме утврди у оном што сам одувек и знао, отишли смо у сватове  да поделимо радост драгих људи. Све остало су нијансе. Није суштински важно да ли ће неко направити  свадбу са свим традиционалним обичајима или ће се определити за нешто модернији облик, да ли ће бити ова или она храна, ова или она музика, где ће ко седети, итд. Оно што је заиста важно јесте да су поделили своју радост и да су само започели једно дугачко и одговорно, а опет лепо и свето путовање.

И дај Боже да је што више успешних бракова и што више лепих сватова, што више заљубљених, што више радосних, драгих људи, и ако Бог да из тога да дође што више деце. 

Баш ми се иде на неку свадбу.

Марко Радаковић

(Слика је илустрације само ради, иначе хотел "Круна", Аранђеловац)

Линк до разговора са бркатим гостом: ОВДЕ.

Прича у сличном маниру о томе како сам храбро, мужевно цео дан састављао један ципеларник је  овде.