Причешће у току менструалног циклуса?

Избегавао сам да се бавим овим питањима али видим да се и даље јављају недоумице. Будући да не постоји дефинитиван, општеважећи одговор (што је уједно и жалосно и смешно), као теолог могу да изнесем неке ставове и мишљења по том питању.

Причешће у току менструалног циклуса?

Раније (а при том мислим прве векове Цркве) заиста је постојала  забрана Причешћа током менструалног циклуса али  због практичних, хигијенских разлога. Тако су бабе говориле унукама да у  те дане ни не иду у цркву, а не знајући зашто, мешајући практичне и теолошке разлоге. Наравно, има везе и са мало чудним схватањем да је жена тада ритуално нечиста, да  је то једна од физичких пројава палости људске природе, која иде уз оно „с муком ћеш рађати децу” (што је Бог рекао након првородног греха). Остаје питање да ли ми можемо уопште разграничити шта  јесте или није пројава такве природе. О томе касније.

Кад примимо у себе Причешће, Христос је у нама, и ми у Њему – благодаћу Божјом.  А  Хлеб и Вино ће се сварити као било која друга храна: делом ће ући у наш крвоток, делом ће бити избачено из нашег  организма. Како год, завршиће на нечистом месту, не остаје физички вечно у нама. Ако смо примила Извора Бесмртности, зар мислимо да Он може да истекне из нас кроз рану? Ми пазимо, дабоме, да пре и током Причешћа не проспемо ништа, зато служи и онај убрус, тиме и показујемо поштовање према Светињи. Али од трена кад се причестимо, Христос у  нама борави на благодатан начин, а не као нека хемијска супстанца. Чуо сам чак и бизарне ствари, да жена запали уложак, на шта не бих трошио речи. Ево шта каже Свети Григорије Двојеслов:

„Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој?”[1]

Ако бисмо сматрали да се не сме причестити због крварења, онда не би смели да се пришешћују ни људи који имају хемороиде  или којима крваре десни, или су рањени, итд. Забрана је раније уведена из практичних разлога, жене нису имале хигијенских средства, а и требало је пешачити километрима по  различитим временским условима како би се дошло до цркве, што је током циклуса превише напорно за жену. Да не спомињемо остале хигијенске потешкоће.

На жалост, међу многим свештенослужитељима се задржао погрешан став који је више наклоњен традицији него теологији. То додатно ствара беспотребну конфузију. Професор Растко Јовић у чланку «Неко ме се дотаче» објашњава: "Код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Блаженопочивши Патријарх  Павле закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити. Потпуно неочекивано  доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања.  Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који 'одговара'  традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста."[2]

Други ће навести као аргумент неке каноне, углавном из периода пре но што су постојала практична решења на дати проблем. Канони нису догме. Они су конкретна решења на неке недоумице ТОГ времена. Неки од њих могу да нам помогну и дају решење, али неки не могу да се примене на садашњост јер је другачији историјски оквир. И ми смо призвани да слушамо каноне али и разумемо тадашње и данашње време,  и да доносемо свој закључак, никад мимо Цркве . (Али  је преко потребно да се донесу нови канони, баш због ових ствари.)

Ако мене питате, а говорим на основу прочитаних аргумената Светог Писма и отаца Цркве, али и на основу овде изнете (рекао бих) здраве логике – слободно се причешћујте, менструални циклус није препрека за учествовање у Светим Тајнама, ни за прилажење Христу. Али исто тако знам да ће многи навести другачије савете неких својих духовника. Зато, као неко ко није свештенослужитељ, сву даљу проблематику  препуштам браћи и оцима  свештенослужитељима.

У  додатку, кога занима, нека прочита  још неколико мишљења.

Свети Климент Римски каже: „Заиста, ако ти, жено, мислиш да током седам дана, када имате месечницу, немате Духа Светога у себи, онда следи да ћеш, ако изненада умреш, напустити свет немајући Духа Светога и смелост и наду у Бога. Али Дух Свети ти је увек својствен, јер није ограничен само на неко место, и потребна ти је молитва, Евхаристија и долазак Светог Духа, и у томе нисте сагрешили. Јер ни порођај, ни течење крви, ни течење семена у сну не могу упрљати човекову природу или одвојити Светог Духа од њега, већ само злоћа и безакоње “.[3]

Свети Атанасије Велики каже: „ Сва Божја творевина је добра и чиста. Јер Божја Реч није створила ништа некорисно или нечисто.Јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају, према апостолу (2. Кор. 2,15). Јер суштина стрела ђаволских је различита и разноврсна, и он доводи беспрекорно размишљање до огорчења, одвраћа браћу од уобичајеног подвига, све у њима мисли о нечистоћи и прљању...  Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто. (Тит 1,15). Па ипак, чак и ако према Божанском Писму верујемо да је човек дело Божијих руку; како би онда могло прљаво дело произаћи из чисте силе: и ако смо род Божји, према Божанском писму апостолских дела (17,28): онда у себи немамо ништа нечисто. Јер тада смо само оскврњени кад починимо грех, гори од сваког смрада.”[4]

Преподобни Јефрем Сирин тумачећи догађај са крвоточивом женом каже: „ Његови непријатељи желели су да му направе камен спотицања, говорећи: Он не познаје закон, јер Га је жена која је нечиста по закону додирнула, а Он је није одбацио ... Не постоји нечиста ствар, осим оне која оцрњује живот слободе.” [5]

Истине ради, постоје канони и мишљења светих отаца  који говоре да жене не треба да се причешћују, па чак ни да долазе у цркву за време циклуса.  Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника(28). Јовић је мишљења да ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет.

Неки чак спомињу да постоји и период када породиља не би смела да се причести, будући да се самим рађањем преносе последице првородног греха, те је рађање на извесни начин – ритуално нечисто (што се, ако могу да приметим,  мало коси са духом и смислом Православља). Тако и дан данас стоји у Требнику, приликом молитве жени у први дан након што роди, да Бог опрости слушкињи својој која се породила и свима који су је додирнули. Постоји и молитва приликом побачаја (дакле, не абортуса, већ побачаја) да Бог опрости слушкињи која је вољно или невољно „упала у убиство и зачето у себи побацила, а и свима који је дотичу”.

Наводим и мишљење уваженог колеге, теолога Јована Благојевића: „Неки сматрају да је нечистота порођаја заправо била последица приближавања Светом (Богу). То дакле није нечистота у негативном контексту, већ нечистота као недодирљивост. Наиме Бог (Свети, одвојени, недодирљиви) даје живот и не постоји ништа ближе томе од порођаја. Зато је жена у Старом  Завету  нечиста 40 дана приликом рођења мушког дета, а приликом рођења женског 80. Дупло је нечиста у смислу недодирљива јер је родила (дала живот) бићу које ће и само бити недодирљиво јер ће дати живот....“

Овај текст, као што можете приметити, не доноси дефинитивне одговоре, будући да изискује посебан труд  да бисмо боље разумели само схватање ритуалне нечистоће у  Православној Цркви. Овом приликом позивам сву браћу теологе и свештенослужитеље да се аргументовано прикључе даљем сагледавању ове проблематике.

Марко Радаковић, извор: Блог Авденаго

Сличан текст: Да ли су жене обавезне да носе мараме у цркви?

Хришћанство и одећа

[1] Свети Григорије Велики (Двојеслов) «Менструација и Свето Причешће - Светом Августину Кентерберијском, просветитељу васцеле Енглеске»

[2] Растко Јовић, „Неко ме се дотаче“

[3] Постановления Апостольские. Сергиев Посад.: Изд. С-ТСЛ, 2008. С. 159.

[4] Книга правил святых апостол, святых соборов вселенских и поместных и святых отец. Репринт. Сергиев Посад: Изд. С-ТСЛ, 1992. С. 395.

[5] Прп. Ефрем Сирин. Толкование на Четвероевангелие // Творения. Т. 8. Сергиев Посад: С-ТСЛ, 1995. С. 100–118.