Мајка

Мајка

„Гдје ћеш сад на њиву, јако је сунце!“

„Неће се куруз сам окопати!“, одговори баба и узима мотику у руке.

„Не вреди, мама, то смо зором требали!“,  одговара је син.

„Тебе нико не ћера!“, пође она већ ка капији.

И куд ће, шта ће, човек уђе у кућу, назу неке дроњаве ципеле одређене за рад, дограби мотику и упути се за мајком.

Старица је била снажна, стамена, одлучног погледа. Стомак јој је затезао једноставну сукњу од грубог материјала. Корачала је скоро војнички, брзо, обувена у једноставне гумене опанке. Сунце је тукло у главу и жега је отежавала дисање, но баба као да није за то марила. Њен син, већ просед, иде за њом, једва је сустиже, она га не чека. Но то није новост. Таква је била од кад зна за себе.

„Јес'  урадио домаћи?“

„Јесам.“

„Ајде, покупиде  лишће у дворишту од  ораса док ја почистим код крава.“

„Али звао ме је Миле да се играмо у четри!“

„Прво лишће, па игра!“

„То је глупо, мама, па пашће опет!“

А мајка би само стала, онако стамено, дајући до знања колико је надмоћна, и погледала га на начин који би Драгана плашио. Чинило се као да је на трен то престала да му буде мајка и постала неки командант. Не би у том погледу било ни топлине, ни бриге, ни обзира, ради шта ти се каже и готово, нема друге. И умела је некако да стане, чинило се, као да се усади у земљу, као да је трактор сад не би могао ни прегазити ни одвући, стајала је тако као неумитна сила, руку јаких од непрестаног рада, и лица огрубелог од изложености сунцу и тешког живота.  Драган је узео грабуље и чистио лишће. Дошао је и Миле и дозивао га, а он је плашљиво дотрчао, па и то на ивицама прстију, да мајка не чује из доњег дворишта.

„Бјежи, Миле, не да ми матер да се играм.“, шапутао је, јер он је хтео да сачува друга од мајчиног беса, а и да сачува себе од другарских зачикавања.

„Ко је то?“, упитала је хладно мајка, а Драган се штрецну и угледа је како стоји онако засађена у земљу, све држећи секиру у руци.

„Миле, дошао да пита да се играмо.“

Мајка се осврнула, видела да лишће није покупљено и хладно одговорила:

„Доћи ће док покупи лишће.“

„Море ли после покупит' лишће?“, упита Миле.

„Не мере. Ајд му ти помози, па ће брже.“

„Ништа, Драгане, ми се играмо, па ти дођи кад завршиш.“, и затвори мали Миле капију и оде.

„Никакав ти је тај друг, бјежи од њега.“, рече мајка некако успут док се враћала цепању дрва.

Наставио је да купи лишће, али сад је беснео, заривао врхове грабуља у земљу и намерно трзао. Напослетку их баци и оне ударише у дрво јабуке и дршка препуче.

„Шта радиш ти!?“, повика мајка.

„Случајно је!“, рече.

Она му приђе и погледа га онако заповеднички.

„Ај' сад кажи што је стварно било.“

„Случајно је.“

Она му лупи шамар.

„То ти није што си разбио грабуље, ман' што лажеш. И то матер.“ Њему се очи напунише сузама али је ћутао. „Никад не лажи, јес' чуо? То те може скупо коштати! Скупље од шамара!“

Он је на силу гушио плач, па је грцао.

„Је л' бољело?“

Он климну главом. Мајка чучну, па га загрли.  Дечак бризну у плач.

„Немој никад лагати, ни најмању ситницу.“, мазила га је по леђима, а он је спустио мокро лице на њено раме које је често смрдело на краве, дим или зној.

„Обећавам, нећу.“

Изљуби га по образима.

„Али заплакао си тек кад се завршило. Тако треба. Не дај никад да те људи виде да плачеш, ес чуо?“ Он климну главом. „Јак си ти.“

Но није она ни могла као удовица другачије, разумео је касније Драган. Пре подне је радила на фарми, по подне је радила у њиховом скромном домаћинству. Краве је морало бити у штали, кукуруз  је морао бити окопан, детелина покошена. Све што је могла сама, радила је сама. У времену док је моба била жива појава у селу, ишла је куд год је могла, јер у мобу се и није звало, но се прочује и дође ко жели и може. А њој је била потребна сва могућа помоћ других, те је и била сва могућа помоћ другима. Но морала је да буде и женско и мушко јер била је млада мајка у мушком свету. Пронео се лош и уједно подругљив глас о њој јер је истукла једног насртљивог удварача. Срећа је била да се мали Драган тада играо с другарима. Комшија дошао, неспретан у удварању, нестрпљив и нападан у свом завођењу, покушао што није смео ни да помишља, и млада удовица га добро изударала и то самим шакама, толико да му је сломила нос. Он, ваљда, није такав отпор очекивао, почео да бежи, но не пре него што су свевидећа комшијска ока уочила побеснелу удовицу како га бије. И сад је и комшија постао предмет поруге, али из неког разлога и млада Мара. Као да су јој одузели све женске атрибуте и почели је сматрати неком спрдњом женског рода. Јер ако си женско, ваљда би требало да будеш покорна мушком, а не да га бијеш. Или бар да се од његових насртања одбраниш женском довитљивошћу или звањем упомоћ, а не да му разбијеш нос као какав хајдук. Не приличи. Било је оних којима би било драже да се и препустила, знала је Мара шта која душа о њој мисли. Шта би јој фалило неко мушко у животу, тако су је сјетовали. Шта њему фали, касније су говорили, није толико лош да му кости поломиш. А Мара би их после таквих коментара уредно слала на одређено место, што би јачало свеопште убеђење  да је она једна дивља женска. Не би се одазивали да узврате услуге они код којих је данима радила, па би јој било јасно да близу таквих нема шта ни да тражи. Али овај догађај никада није умањио поштовање добрих суседа, чак га је и утврдио. И помагали су многи, из поштовања према њој и према покојном супругу, који је од туберкулозе умро месец дана после Драгановог првог рођендана. Неко је дао гардеробу за дечака, неко књиге, неко би донео комад сланине или кантицу масти, неко џакче брашна. Драган не памти да је мајка неком рекла „хвала“. Није била вешта у исказивању осећања. Била је практична. Неко јој је учинио, она ће, колико може, учинити њима. Или неком трећем. Прво је мислио да је она услуге узвраћала из схватања дуга и части, но приметио је да узвраћа несразмерно више, најчешће радом јер тако је највише и могла, а некад би учинила неком ко њој никад није помога, нити ће.

Једна Циганка је долазила сваког Божића, у време кад  комунизам није благонаклоно гледао на хришћанске обичаје. Дошла би, у оним својим шареним хаљинама, окићена минђушама, прстењем, пала би на под, почела да кокодаче и кукуриче, а Драган би се сакрио иза мајчиног скута, тражећи заштиту. А после свог ритуала, Циганка би се одобровољила, није скидала осмејак са лица, чудним нагласком би причала с њим и чак га и засмејавала. Мајка би јој напаковала читав торбичак сира, домаћег хлеба, изношених а читавих  сукњи.

„Што ми њој дајемо тако ствари?“, питао би Драган.

„Зато што можемо. Зато што је добра жена.“

Драган је веома млад научен да ради. Имао је обавезе од кад зна за себе. Једино су школа или болест били разлози да се не ради, и покоје црвено слово.  Већ од осме године је ишао да окопава кукуруз.  Каснио је за мајком док је окопавао јер је био слабашан, па макар мотика и била прилагођена детињој грађи, све му је то деловало напорно. Но мајка би поред свог окопавала и његов ред, да је стигне. Слала би га раније кући, кад сунце већ ошине по раменима. У та времена деца су млада научила да се старају о себи јер других могућности и није било.

Завршио је Драган основну школу и неку средњу, чисто да има занат. Нашао је посао. И био је добар у њему. Стекао је радне навике и сметало би му ако би оне изостале. Чинило му се као да је пропао дан.

„Ајде, добро је, сутра ћемо то завршити, дођи сједи и одмарај.“, звале би га колеге мајстори.

„Досадно ми да одмарам.“, одговарао би. И шеф је то препознао и предложио га за  наследника кад је ишао у пензију.

Кад се оженио, као и свака мајка, Мара је имала своје приговоре на снајку. Била је сувише нежна, осећајна, слаба.

„Што ниси неку јачу наш'о, од ове никакаве вајде.“, говорила би смирено док је снајка била у истој соби и плакала. „Шта цмиздриш јопе, ето, Драгане, опет цмиздри.“

„Мама, немој молим те.“

„Па боље те 'ранимо овдје неко твоји што су те 'ранили!“, повика. „Кров смо претресли, имате свој ћошак, има брашна, масти,  свињу смо заклали, има чварака, жено Божја.“

„Не једе она чварке, мама, ајде се смири.“

„Ја сам смирена, Драгана.“, и заиста је деловала смирено. „Она има 'истерију, стра' је да закоље пиле а мораће сјутра скувати супу свом дјетету. Мрско јој радити, мисли да има живота мимо рада. Ма немој. Мадам.“

И тако су расле тензије између мајке и сина, и снаје. Та напетост није никад сасвим решена али је некако смирена, нарочито кад  је Мара добила унуче. Ту су итекако уважавали бабину животну мудрост, а она је некако, још од снајкине трудноће, постала необично брижна и заштитинички настројена према њој.

„Љепа ти је и добра, Драгане.“, рече једном и изненади сина.

„Знам, мама.“

И то је било једино добро што је икада рекла о снајки.

Године су се низале, а баба Мара, као по устаљеном обичају од којег ретко ко побегне, била је много нежнија према унуцима него према рођеном сину. Како су године ишле, као да се и њен карактер мењао, као да се онај хладни зид иза којег се морала штитити полако склањао, камен по камен.

„Што сад њих не гледаш онако како си мене гледала?“, упита је једаред. „Онако, да им се крв следи!“

„То раде ћаћа и матер.“, рече као да се подразумева. „Нећу ја радити твој пос'о. Ти их васпитај, а ја ћу да их размазим.“

И сад, ето, она у шездесет седмој,  а он у четрдесет петој години окопавају њиву у пола шест, сунце пржи, земља сува, лако се помера под ударима мотике.

„Мало нешто травки.“, вели мајка.

„Велиш то канда је то лоше. Сад се прска отровима, мама. Није то као некад што је било. Лакше је окопати. Оћеш воде?“

Она намести белу косу под мараму, и попи мало, те се подбочи на мотику и загледа се у њиву.

„Немој ово никад продавати.“

Драган је наставио да окопава.

„Знам ја да ти не волиш њиву, Драгане! Али види ово.  Ова земља. Кад би мого па да ме сараниш овдје, ја би' била најсретнија.“

„Па како, мама!?“, застаде Драган с радом. „Нисам те виђао седмицама због ове њиве као дјете. Толико си труда, напора, живаца дала само за ову њиву.“

„Их, за њиву.“, рече она мало подругљиво и настави да копа.

„Та зашта си?“

„А за ког ти радиш ову њиву?“

Ту Драган оћута. Пребриса зној са чела и настави. Окопавали су докле год се видело.

Сутра је била субота, нерадан дан, и мајка је рекла да ће навити себи сат, да се не буде деца, па доћи да га пробуди, да иду зором на њиву.

„Ајмо, Драгане, идемо.“, прошапта и пробуди га.

Њему се није ишло, те слага.

„Боли ме нешто глава, изгледа опет имам притисак.“

„Ниси требао пихтије јести, рекла сам ја. Ништа, идем ја, ти само нарани стоку и види да купиш концентрат за пилиће, раде до подне  суботом.“

„Добро, ајде мама.“

„Ајде, буди добро.“, рече онако успут, као да једва чека да оде.

Лепо се наспавао и нахранио животиње око пола осам. После тога је направио доручак за све и пробудио жену и дечаке. Они данас предвече иду с њим и бабом у њиву, довољно су велики. Жена се противила али јој је објаснио да је то важно за васпитање и за физичку активност, да ће им се свидети  и да ће им свакако помагати.

У једанаест је већ била огромна врућина, а мајке није било. Упорна је, таква је, мора она да истера онолико редова колико је замислила. У подне је већ био забринут и пошао је бициклом на њиву. Изненадио се кад је тамо није видео. Само редови малих кукуруза.

А онда је уочи, како лежи на земљи. Појури ка њој.

„Мама! Мама!“, викао је али није реаговала. Лице јој је било спокојно, уснуло. Пипао је пулс, провеавао дисање али он није био доктор. Шамарао ју је, да је пробуди. Није била хладна али дан је био врео.

Касније су кола хитне помоћи стала на пољски пут и два човека  у црвеном су журно долазила са носиљком у рукама.

„Кад је пала, колико дуго је овде?“

„Не знам.“

Убрзо су рекли да им је жао.

Сахрана је била велика. Много људи је пришло да му да саучешће. Међу њима и она стара Циганка. У сандук је на крају из кесе истресао неколико шака земље са њене њиве. На груди.

Кад се сахрана завршила, кад су дошли кући, сетио се оног лишћа, јер орас  и  даље стоји у дворишту, и сетио се оног шамара и његовог обећања да неће никад више лагати јер нема горе ствари у животу. Нарочито не мајку.

И тек тад горко заплака.

Марко Радаковић

Сличне приче: Милка Ђуја Неђо