Очаран па разочаран – ,,трагедија” заљубљивања

Заљубљени па одљубљени исто је што и очарани па разочарани. Заљубљеност је заправо једна варка природе, хемисјка психо-соматска реакција која служи да идеализује другу особу како би дошло до потенцијалног зачећа. Најбитније је одмах на почетку јасно разграничити појам љубави и заљубљености.

Наша култура, која је култура Запада заљубљеност и љубав у много чему види као синониме. А када и покушамо да раздвојимо та два осећања наилазимо на потешкоће јер се у осећању не може направити нека квалитативна разлика, тј. исто се осећа и заљубљеност и љубав. Тада се обично прибегава квантитету, па се заљубљеност представља као јака емоција која краце траје и увод је у љубав која је слабија али дуже траје. То значи да имамо заљубљеност која је ,,врела“ и кратка и љубав која је дуга и ,,млака“.

Корен заљубљености лежи у мистичној представи о љубави, почевши од Аниме и Анимуса који би требало да се споје у једно андрогено биће, Ероса и Купидона који својим чаробним стрелама помуте разум неком човеку, преко различитих магијских сила које поседује особа која заводи, све до заљубљености као деловања космичких сила привлачења. Велики допринос популаризацији заљубљености дале су богате даме 18. и 19. века које за разлику од простог света нису имале егзистанцијалних тешкоћа у виду недостатка основних животних потребштина, већ су живеле у раскоши и доколици. Током 20. века холивудизацијом љубави контемлације госпођа из претходна два века дошле су до срца и умова свих људи који припадају Западној култури.

Ирационалност таквог љубавног односа између двоје људи, можда се најбоље види у ситуацији у којој особа види другу особу први пут и толико јој се допадне да срце почне убрзано да ради, уста се лепе, или јој се ноге ,,одсеку“ те она закључује да се у ту особу заљубила. Како је могуће да нам се неко допадне тако и толико иако га не познајемо?

Заљубљивање није однос заснован на познавању стварности. Сетите се само момента у ком сте схватили да та особа ипак није била то што сте мислити да јесте, тј. што сте сами помислили да јесте. То је моменат одљубљивања, или више момената, тј. од очараности настаје разочараност. А ако мало задремо у етимологију самог израза очараности, онда видимо да је по среди неко чарање, или зачаравање, тј. неко магијско дешавање у ком особа која је очарана то доживљава прилично пасивно тако што је та друга особа очарала, тј. зачарала. Енглески израз за заљубљеност ,,fall ин лове“ што би дословно преведено значило ,,пад у љубав“ врло јасно сведочи о пасивности онога који се заљубљује.

Оно што је заједничко свима заљубљенима је то што потпуно идеализују особу у коју су заљубљене, чак и ако им неко скрене пажњу на неку ману или је и сами увиде, радо ће је ставити по страни.

Кад прођу све фазе, које могу трајати од пар дана до пар месеци, мада некада то може трајати и читавих годину дана до две, онда наступа дефинитивни крај заљубљености, јер више није могуће занемарити све нагомилане податке који говоре ,,то што си поверовала да постоји заправо не постоји, нити је икада постојало, осим у твојој глави“. Након тога постоји неколико могућности. Или потпуна разочараност коју прате изјава ,,све време си ме лагао“ и  ,,ти ниси она девојка коју сам упознао“, или ако ипак постоје неке особине које се допадају обома то прераста у пријатељство. Код зрелих људи, када та осећања престану, обоје констатују да заљубљености више нема и крећу да изграђују реалан однос, јер су свесни чињенице да идеалан и у свему одговарајући партнер или партнерка не постоји.

putkaautenticnosti.wordpress.com