Црвени конац око руке

Тешко је утврдити одакле потиче традиција ношења црвеног кончића око зглоба руке али је сигурно да није православна.

Црвени конац око руке

Код Кинеза је повезано са веровањем у сродну душу (код њих и у сватовима преовладава црвена боја). У Кабали особа мора да стави себи наруквицу сплетену од црвене вуне док говори стихове против «злог ока». У хиндуизму црвени кончић удате жене носе на левој руци, а мушкарци и неудате жене на десној. У будизму је везивање црвеног кончића део ритуала који обавља Лама. Код Турака црвени (упадљив) конац служи да се тамо задрже "зле очи". Стари Срби су бојали одећу у црвену (већина изворне ношње је црвена), мазали се црвеном бојом кад иду у рат и облачили децу у црвено, ради заштите. Црвена вуница око зглоба руке је најуже повезана са веровањем у словенску богињу предења Мокош (негде Вида, жена Сварога), која је уједно и заштитница жена, те кроз црвену вуницу чува и њихову децу.

Ови заједнички елементи су чести у различитим религијама, због сличне логике којом се људи служе и сусрета кроз историју. Црвена боја је код већине симбол крви, те самим тим - живота, радости, некад и ватре. У хришћанству црвени кончић нема ама баш никакво значење. Тачно је да се у Библији спомиње црвена врпца у неколико наврата и истиче се црвена боја (Инав. 2, 17-20; Пост 38, 27-30) али никада у функцији амајлије, већ у служби праслике, својеврсног пророчанства о Христовој Крви кроз коју ћемо се спасити.

Хришћанства што се тиче, ношење конца је заправо обично сујеверје које нема никакве повезаности са вером или заштитом детета. Чак се везивањем кончића пројављује и маловерје родитеља: зар дете не чува Бог Који му је и дао живот, већ «магични» вунени кончић? Тако да изговор: "Ако не штети, онда користи" није валидан јер то штети. Тиме пројављујемо сујеверје, поштовање других сила и божанстава и преступамо заповест "Немој имати других богова осим мене".

Када се ради о деци, чак и најтврђи атеисти често попуштају под паролом ’боље спречити него лечити’, те се од танке црвене вунице направи или исплете кончић, који се веже за креветац или руку. У ову сврху се искључиво користи вуница јер је вуна материјал који се уско повезује са преминулима, чиме се даље повезује да, на овај начин, преминули преци "чувају дете од урока", па и свих недаћа и несрећа. Такође је битно и да конац буде црвене боје, како би се "призвали" живот и љубав. Модерна замена црвеног конца црвеном бројаницом само је варијација сујеверја. У Православљу не постоје амајлије, не чува нас бројаница сама по себи, независно од вере у Бога. За дете се треба помолити Богу, родитељи треба да учествују у богослужењу и Светим Тајнама (Причешћу на првом месту), а дете да се крсти (не мора се чекати први рођендан). Постоје и молитве које се за дете могу прочитати у цркви и пре самог Крштења. Све то, са врлинским животом родитеља и искреном вером и молитвом, призива Божију благодат на дете. А не парче вунице око руке. Не дозволимо да страх за безбедност најближих засени здрав разум и чистоћу вере.

Марко Радаковић