Бесједа о љубави

Сјећаш ли се, брате, ријечи онога отшелника о љубави Божијој? Он је узео на себе подвиг молчанија. Са страхом и трепетом је његово срце примило ријеч Ријечи: А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен (Мт 12, 36-37). И зато је узео на себе завјет да свеже свој језик за свијет, и нико није чуо од њега ни једне ријечи; чак ни у сну му се није отела ниједна ријеч, добро закључана катанцем страха Божијег. Али, ако су му уста ћутала, његово срце непрестано је славило Бога и испјевало му непрестану хвалу. Близу мјеста гдје је живио овај отшелник било је насеље и његови житељи су снабдијевали Старца неопходном храном. Он им је плаћао својом љубављу и молитвама за њих, а постоји ли у животу нешто драгоцјеније од молитве праведника? И по искушењу од злог духа, у том насељу међу становницима се појави неслога. Као и свако зло, почела је од искрице, која, ако се одмах не угаси и згази узајамним тражењем опроштаја и обостраним смирењем, производи јак пожар, који пријети погибијом свима. Управо се то догодило у оном насељу. И тада главешине тога мјеста мудро ријешише да замоле Старца да помири житеље међу собом и утиче на њих ријечима савјета.  С таквом намјером дођоше код њега и изложише му своју молбу. Старац им показа своја уста, објашњавајући знацима да су његове ријечи везане завјетом ћутања до смрти. На њихове упорне молбе он им са сузама показа своја уста и поклони им се. Али његови посјетиоци рекоше:

-Ако нам не кажеш бесједу о љубави, нека крв наших душа падне на тебе. Ти сада можеш да нас спасеш, тебе уважавају и послушаће те. А ако си немаран према нама, онда оплакуј нашу погибију. Нека те уразуми Началник свијета и љубави – Христос, ради Кога си узео подвиг. Ми ћемо те чекати у нашој цркви у следећу недељу. Дошао или не, ми ћемо те ипак чекати.

И рекавши ово они одоше тужни, оставивши Старца у још већој жалости; и он удвостручи свој подвиг поста и бдења… Дође одређени дан. Цијело насеље се од раног јутра сакупило у цркви. Али, Старац није долазио. Прође подне, прође и дан, дође вече, а храм је и даље био пун људи као и раније. И одједном се пронесе шапат, који пређе у жамор: -Старац долази. Није нас оставио отац наш!

Старац уђе у храм и сви чекаху његову бесједу. А он, ништа не говорећи, узе свијећу и приђе великом Распећу, које се налазило у храму. Било је вече и у храму беше мрачно. Он полако принесе свијећу лику распетог Христа, Његовом челу, увјенчаном трновим вијенцем, капљама крви које су клизиле Његовим челом и очима, испуњеним сузама. Затим је полако принио свијећу десници, прикованој за крст, и освијетлио рану из које је текла Његова пречиста крв. Затим лијевици, прикованој за крст, из које је текла крв жртве Христове, која је помирила људе са Богом. Затим је, клекнувши, освијетлио свијећом ране на ногама Спаситељевим, из којих је текла крв Новога Завјета. Затим је принио свијећу ребрима Христовим, прободеним копљем, из којих је истицала крв и вода вјечнога живота, за очишћење људи од гријеха и њихово искупљење. А онда је оставивши свијећу на мјесто, Старац полако изашао из храма. И цио се храм испунио ридањем. Да, то је била “бесједа“ о љубави – љубави безграничној, љубави свепраштајућој, љубави Божијој према човјеку. И у тој божанској хармонији љубави, сви су дужни да се слију, и нико не треба да уноси јад личне злобе у тај океан безграничне љубави. И шта се десило? Сви су се помирили, завољели једни друге, сви су један другом опростили, Христа ради, Који је опростио свима нама, а зло мржње, као нека црна птица, одлетјело је из овога насеља заувијек.