Да ли су рок и метал противни хришћанству?

Видим да су подељена мишљења по питању музичког избора Његове Светости, Господина Порфирија. У реду је уколико се неко не слаже са нечијим музичким укусом, али је смешно и поприлично гордо приговарати Патријарху, при том изузетном теологу и духовнику, како мора да обрати пажњу на нехришћански карактер музике коју слуша.

Да ли су рок и метал противни хришћанству?


Да ли је рок боготражитељска музика?


Немогуће је цео жанр окарактерисати као боготражитељски. Постоји лоша музика било којег жанра, она која нема никакву духовну и музичку вредност. Музика је универзални језик трагања за хармонијом и смислом; трагања за Богом, јер свака хармонија је икона оне Небеске хармоније, смисла, савршености. И јасно је да другачије личности на другачије начине трагају за овим вредностима. На музички укус утиче много фактора, од породице и друштва, преко личних склоности, карактера и слуха, до тренутне емоције али и животне приче. Нисам никад слушао Џеја док се није десило да у средњој школи четири месеца нисам био кући, па ме додирнула његова „Недеља“. Неко други ће бити сасвим равнодушан на песму. Можда ће неко трећи са развијенијим слухом сматрати да је песма лоша, итд.

Дакле, музика било којег жанра има за циљ трагање за хармонијом и смислом, што кроз мелодију, што кроз текст, често и кроз наступ, а све је то посредно и трагање за Богом. Свака добра музика је на извесни начин боготражитељска. Она оплемењује, тера нас да се загледамо у себе и у свет око нас. Нека добра музика, да би то постигла, намерно и провоцира, шокира, изазива. И то је најчешће, но не и увек – рокенрол.

Да ли рокенрол води ка декаденцији?

Карактеристика рокенрола (са свим метал, хард и алтернативним варијацијама) је веће или мање испољавање бунта против наметнутих пројава бесмисла, насиља, манипулације, итд. То може да делује отрежњујуће и помогне многима да стекну храброст да се успротиве, или да их утеши како у свом незадовољству нису сами. Често та побуна иде и против самог себе, кад се човек успротиви својим сопственим грешкама, „убија“ сопствено зло и крчи пут ка бољем себи. У овоме је рок изузетно близак хришћанском поимању покајања илити преумљења. Међутим, рок може да има ноту трагичности уколико се он сведе само на бунт, на борбу "против", а не "за"; ако се не крене од поменуте револуције на личном плану. Онда се лако скрене у декаденцију, у рушење без изграђивања, и то је највећа опасност рокенрола. Људи се згаде и разочарају и друштвом и собом, али немају снаге или не проналазе начин ни себе да ваљано изграде. А то је, најчешће, баш зато што не укључују Бога у своју борбу. Јер тешко човек сâм може и против себе и против света „који у злу лежи“. Многе трагедије у рокенролу су приче о блудном сину које нису до краја испричане. Блудни син који је увидео своју грешку, али није поверовао да ће му Отац опростити – некад чак није поверовао ни да има Оца. То су људи који су препознали дариване дарове, умели да их користе и деле другима, али смисао који су видели само кроз обрисе нису успевали да докуче у целости. Често су страдали од жеђи за Смислом јер нису нашли Извор воде живе. Они, пак, који јесу, постајали би неки од највећих светила Цркве. Тако не изненађује да многи свештеници, епископи, ево, и Патријарх, слушају рок . Не изненађује да су многи рок музичари ревносни хришћани.

Иста песма ће једну особу мотивисати на делање, а друга ће у њој наћи изговор да се ода пороцима. Било која врста стваралаштва носи са собом опасност од погрешног тумачења. Није ни наша народна музика лишена овога, но нисам нешто чуо мишљење да је за висок проценат самоубистава крива песма: „Где има вода студена, Радуле, да има да се удавим, Радуле?“. Рок музичари су певали и о наркоманији, депресији, самоубиствима, не да би их величали већ да би се људи суочили са њима и покушали да им одоле. Међутим, многима смета ако неко пева о тами јер им је драже да се она цензурише, као да је и нема.

Са друге стране, постоје бендови који су поприлично отворено и скоро па позитивно говорили о лаким дрогама, промискуитетном стилу живота без икаквих ауторитета и обавеза. То данас раде и „музичари“ популарни код младих. Одвојена је и шира тема колико ће таква песма учинити да неко због ње проба дрогу, а колико је млади ни не схватају озбиљно, нарочито ако су правилно васпитани. У сваком случају, таква музика, којем год жанру припадала, ни нема неку велику вредност.

Да ли постоји сатанизам у рок музици?

Рекао сам да су многи осетили жеђ за Смислом, многи су га тражили на погрешним местима. Извесни метал бендови, махом пореклом из скандинавских земаља, заиста су се издавали за сатанисте, десило се једном и да организују паљење цркава, итд. Примери за ово су изузетно ретки, изузеци. Други, пак, користе хорор „иконографију“ као део свог медијског наступа, управо због раније реченог циља да провоцирају (а неки и да боље продају музику, јер нису ни рок музичари имуни на комерцијализацију). Алис Купер , некад осуђиван као сатаниста, често истиче да је хришћанин, као и Дејв Мастејн, лидер „Мегадета“. „Ајрон Мејден“ је организовао концерте за изградњу цркве, певач „Дипеш Мод“-а је православац, итд. Честер из „Линкин Парка“ и Крис Корнел су били православни хришћани, но нису успели да се изборе са својом депресијом.

Прича о сатанизму у рокенролу је далеко ван реалности, зато што људи навикнути на конвенционалан приступ музици и уопште стварности, немају разумевања за нешто другачије, драстичније, створено са циљем да пробуди, раздрма, па и увреди лицемерне, било музички, било кроз текст, појаву, наступ. Са друге стране, било који човек, са било каквим убеђењима или психичким проблемима може да се бави било којим музичким жанром, а због мрачног и насилног карактера поджанра, постоје блек или дет метал бендови који су склони сатанизму. Што не чини „Вајтснејк“ или „Дивље Јагоде“ сатанистичким групама.



Да ли рокенрол мотивише на насиље?

Рокенрол често говори "не" лошим ауторитетима, лицемерном друштву, итд. Као такав, често је више или мање музички и текстуално агресиван. Иако поручује да је често преко потребно ући у сукоб, не носи као поруку насиље. Сукоб и противљење није исто што и насиље. Заблуда о насиљу се јавља јер је овај правац често и музички и текстуално хипербола, карикатура, некад и гротеска, као што је и свака уметност која критикује и изобличава лоше појаве. Ако би то узроковало насиље, онда би требало размислити и о хорор филмовима, али и о њиховим претечама, бајкама или епској поезији (агресиван је Краљевић Марко). Опет и опет, не могу говорити о жанру у целости, јер зависи од појединих бендова, па и појединих порука.

Додатни је проблем што многи гледајући приватну личност музичара суде о његовој музици, те су рокери на гласу као «дрогоши» (логика: ако се певач дрогирао, дрогираће се и они који слушају његову музику). Тиме би они који читају Достојевског могли постати коцкари. Друга је опасност непрепознавање фикције и поменуте хиперболе, често и аутоироније или сатире. Тако, рецимо, песма „We are the Serbs“ приписује све најгоре и најболесније придеве Србима и многи не препознају критику страних медија који нас управо таквима представљају (песму изводе „Ништа али логопеди“). То би било као кад би Достојевског оптужили да је убио бабу. И тако даље.

Да ли кроз рокенрол човек може прићи Богу?

Истакли смо многе који јесу, због поменуте склоности у трагању за смислом. Важно је истаћи да рокенрол није замена за богослужбени живот, то је само врста музике. Ниједно културно или уметничко прегнуће не може да надомести сусрет са живим Богом који се дешава у Литургији. Уметност може да доведе до тога. Бог се открива и кроз творевину и кроз уметност, али пуноћа сусрета је у Причешћу и животу у складу са Христовим речима. Нити се уметност може изравнати са Литургијом, нити се Литургија може свести на уметност (мада садржи у себи различите језике уметности, што и потврђује раније речено да је свако трагање за хармонијом и лепотом трагање за Богом). Уметност можда може неког привести и ка Царству Божијем ако доследно трага за Смислом (то Бог зна!) - но без Литургије то је заобилазни пут, без Бога то свакако остаје немогуће, јер Он остаје извориште тог смисла, а не човек сам, нити његов таленат или лично прегнуће.

Да ли би требало слушати рокенрол?

Музика вам се свиђа или вам се не свиђа, додирне вас и мотивише, или то не учини. Једне песме су инспирација, друге су досада. Немогуће је цео један огроман музички жанр, читаву музичку фамилију, посматрати и тумачити као да говоримо о једном предмету на столу. Слушајте шта вам се слуша, шта вам даје полет и пружа наду, шта вам покреће тело да плешете и преноси дашак смисла, утехе и радости кроз свакодневни живот. И пустите друге да слушају шта њиховој души годи.

(Марко Радаковић)

Марко Радаковић, извор: блог Авденаго