Православље и "манифестовање"

Православље и "манифестовање"

У средњој школи, где радим, први пут сам се срео са термином „манифестовање“, што је једна од најзаступљенијих  њу ејџ духовних изданака међу тинејџерима. Манифестовање је варијација тзв. „закона привлачења“  који је потекао од  америчког покрета Нове мисли. Овај покрет има корене у гностицизму и пантеизму,  бави се теозофијом, окултизмом, езотеријом, а све ово скупа и понаособ је у супротности са учењем Православне Цркве. Њихов „закон привлачења“ говори да позитивне или негативне мисли доносе и одговарајућа искуства у наш живот.  То би била буквална  варијација модерног „како зрачиш, тако привлачиш“ или „какве су ти мисли, такав ти је живот“ (уз све поштовање и љубав према оцу Тадеју, ово је изворно мисао Марка Аурелија). Манифестовање је, дакле, визуелно замишљање одређеног циља који се, ето, по неком закону универзума кроз који делују енергије – обистињује. Магијско схватање да наше мисли могу да мењају стварност као такву.

Какво је православно виђење и да ли би овде ишта могло бити прихватљиво?

Као што видимо, отац Тадеј је говорио о значају добрих мисли али не тако да оне условљавају и креирају стварност независно и од наших поступака, животних околности и Божије воље. Можемо рећи да смо као хришћани, сходно Христовим речима, призвани да тражимо најпре Царство Божије, а све остало ће нам се додати. И ако кроз животна искушења задржимо живу мисао да је Бог уз нас, да ће благословити и помоћи сваки наш добар труд, логично је да ћемо више напредовати него да свој труд почињемо уплашени или заборављајући Бога. Чак и са психолошке стране, веће су шансе да ће напредовати оптимиста неголи песимиста. То не значи да је мисао она која гарантује успех, јер мисао по себи није гарант ничему. Ја могу свим силама мислити или „визуализовати“ како ћу бити сјајан певач, али Бог ми није дао таленат за певање и то се никада неће десити. Или оно што деца чине: могу свим силама „визуализовати“ како ће се нека особа заљубити у њих, залуд, уколико нема сличности или привлачности. Могу „визуализовати“ петицу колико их је воља,  уколико не уче – то се неће десити. Чак и кад би ово „визуализовање“ заменили  молитвом, Бог  би могао као Свемогућ и променити Своје законе узрочности и последичности, али тешко да ће то учинити, јер као Отац Он и васпита, те ће молитву за петицу морати да прати учење, а  молитвеник ће морати прихватити да се не може увек десити све по његовој вољи, те да Бог некад има другачију вољу и план за нас.

Да ли је „манифестовање“ опасно?

Сви смо ми као деца и тинејџери били помало себични и љути ако се ствари не одвијају баш онако како ми желимо. Лекција стрпљења се полако учи, те не треба бити строг  док објашњавамо зашто ово није добро по њих, чак и ако нису хришћани.

 Прво, манифестовање се коси са Православљем у учењу да је човек део божанског космоса, те да човек кроз мисли одашиља космосу неку врсту „позитивне енергије“ који овај по том узвраћа. Ово је варијација пантеизма, учења да је све божанство, укључујући и нас, те је веровање и практиковање овог учења кршење прве Божије заповести. Ако нам је нешто потребно, обратимо се Богу молитвом. Но та молитва се ретко кад односи на тривијалности, и још ређе искључује и наш лични труд.

Друго, велика је опасност од неприхватања стварности и могућег разочарења. Као што рекох, могу ја „визуализовати“ до миле воље како пуним концертне хале, стварајући нереалну слику о својим талентима и својој будућности, али ја никад нећу бити нови Здравко Чолић.

Треће, уз манифестовање се сад појављује и неко ново вештичарење, где клинци по друштвеним мрежама праве напитке и рецитују „магичне“ речи не би ли остварили свој циљ. Ово је јасно зашто је погрешно, макар углавном било само непријатно.

Иначе је велики проблем јер нове генерације желе да потчине стварност својим жељама и циљевима уместо да је протумаче и доживе онакву каква она јесте, пронашавши своје место у њој. Недостатак стрпљења и лењост је узрок овим појавама, али и усамљеност младих људи у друштву које нема стрпљења да прихвати оне које не пашу савршено њиховим идејама. Манифестовање на први поглед може да делује као „алат“ за подизање самопоуздања код младих, а у ствари је начин да сами себе лажу и још више изграђују несигурност и незадовољство.

Има још  тога да се каже на ову тему, али за сад толико.

Марко Радаковић, извор Авденаго

Слични текстови овде