О сејачу и семену (21. недеља по Духовима)

Господ нам је, дакле, дао семе. Волимо, ценимо и негујмо то семе. Оно је клица нечег дивног, нама још непознатог, нечег ка чему целог живота стремимо а не умемо најбоље да га именујемо, нити знамо његов крајњи облик, ни коначни плод. Али итекако добро знамо да је од Бога, да је свето и вечно. А за тако нешто вреди изгубити све остало и уложити труд до границе издржљивости.

О сејачу и семену (21. недеља по Духовима)

Христос је често говорио у параболама,  кратким  алегоријским причама преко којих је желео да пренесе вишу истину и духовну поуку. Објашњавао је оно што је нама непознато служећи се нама познатим. Углавном је користио слике које су биле опште познате у животу Његових савременика.

Господ, дакле, говори параболу о сејачу и семену и одмах потом је тумачи апостолима.  Сејач је Он Сâм, али и сви Његови ученици који шире Благу вест. Семе је Реч Божија.

Сејач, дакле, сеје, али једно семе паде поред пута, погази се и поједоше га птице. То су они који слушају реч али нису се њој сасвим отворили, па долази ђаво и узима реч из њиховог срца, да не верују и да се не спасу.

Друго семе паде на каменито тло и изникавши, осуши се, јер није било влаге. То су они који прихвате реч али су, као и каменито тло тврдог срца, па реч Божија нема потребну дубину да би пустила корење, да би заиста никла и давала плод. И занимљиво је, каже, осушила се стабиљка  јер није било влаге. То се може протумачити у смислу да им није дата благодат, будући да су каменог срца и лако отпадну за време искушења, као биљка без снажног корена.

Треће семе пада у сред трња и трње узрасте и угуши га. То су они, Христос објашњава, који су примили Реч Божију али се занесу овоземаљским проблемима или уживањима, па због пролазног сасвим занемаре вечно. Треба напоменути да је на плодном земљишту и у топлим срединама (као у Генисарету) раст трња и траве уме да буде веома брз. У јесен и лето, ако се не води рачуна, може да прекрије засађене биљке, да грмље буде толико да ни коњ не може да га прође, како бележе тадашњи писци. Ни данас тамо није много другачије. Тако да се Христос служи сликом која је слушаоцима била сасвим позната: грмље може да буде озбиљан проблем за раст биљке, као што је и неумерено одавање богатству и превелико препуштање материјалним бригама озбиљан проблем да неко узрасте као човек Божији и дâ свој плод.

И четврто семе пада на земљу добру и доноси стоструки плод. „То су они који чувши реч у добром и чистом срцу држе је и род доносе у трљењу.“ (Лк. 8, 15)

Слична овој параболи је и она о пшеници и кукољу (Мт. 13, 24) и о зрну горушичном (Мт. 13, 31-32), као и она у којој је Бог господар жетве, а апостоли посленици (Мт. 9, 37-38).

Свети апостол Павле се наставља на Христове параболе, па каже: „Земља која упија кишу која често на њу пада и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога. А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетства, а њезин је крај: у ватру!“ (Јевр. 6, 7-8)

Христос је као своје прве ученике изабрао просте људе који су се бавили риболовом, пољопривредом, занатима, трговином. И он им објашњава узвишене истине њима познатим језиком. Није им била позната филозофија али им је итекако било познато колико труда је потребно да семе роди добар плод и шта све може поћи наопако. Родити стоструки плод  је био нешто што се у пракси ретко дешавало, па су могли да замисле велику сејачеву радост.

***

Тако и данас имамо многе који се труде на њиви Господњој али чини се да им не иде од руке сваки пут. Некад је, може бити, и до њих самих, а некад је, просто, до људи. Господ овим даје својеврсну утеху апостолима и свим будућим «сејачима», поручујући да, просто, некад семе неће добро родити, али кад роди – онда рађа стоструко. И зато је тај труд исплатив, и зато је радост велика, далеко надилази тугу због оних који су остали «бесплодни».

Данас се често обазиремо на наше ближње који, чини се, не дају добар јеванђелски плод, при том, неким чудом, занемарујући  све оне који уносе радост и наду у наше животе. Исто тако, свако има могућност да учини себе «плодном земљом», али не без Бога и без Његове благодати. Ако бисмо се настављали на алегорију где би земљиште представљало нас саме, и данас смо упознати с тим шта све треба обавити пре него земља роди добар плод.

Треба, прво, узорати – то би био наш долазак у Цркву, наши покрети ка Богу.

Треба шпартати, омекшати земљу и учинити је растреситом – то би било наше омекшавање срца, кајање због учињених грехова и отвореност ка Божијој милости.

Треба засејати – то постижемо слушањем речи Божије, кретањем по њој, али и сједињењем са Логосом – Речју Божиијом, Господом Исусом Христом у Причешћу.

Треба окопавати плод – то постижемо постом, молитвом и милостињом, да не дозволимо да нечастиви омете наш раст, нити да лењост и себичлук загуши наш даљи напредак.

Треба наводњавати плод и хранити га солима – то чинимо сталним приступањем Светим Тајнама, дозвољавањем да наша љубав пусти корење и трудом да стално растемо у «меру раста пуноће Христове».

И тада, заиста, ако Бог дâ, даћемо стоструки плод који ће многима служити на добро. Радоваћемо се ми, и наши ближњи, а радоваће се  и Сејач.

Ко се бавио пољопривредним пословима, зна да је у почетку веома тешко. Захтева физички напор, смирење због монотоније посла, стрпљење пред ударима сунца, и наду да ће посао завршити добрим плодом. Јер успех у раду на пољу често ни не зависи од нас самих, но временских услова и плодности земље. Али ко се тиме бави – мора се стално надати  да ће земља родити добар плод и да ће се труд, напослетку, исплатити. Не постоје безнадежни пољопривредници, јер зашто би уопште ишта и сејали ако су се одрекли наде да ће ишта родити?

Тако је и труд око узрастања у речи Божијој тежак, још тежи. Захтева огроман напор, смирење, стрпљење и наду. Ми не знамо шта нам све живот може сручити на главу, ни колико времена имамо да наш плод расте, али на нама је да учинимо све што можемо да даривано семе не протраћимо узалуд.

Господ нам је, дакле, дао семе. Волимо, ценимо и негујмо то семе. Оно је клица нечег  дивног, нама још непознатог, нечег ка чему целог живота стремимо а не умемо најбоље да га именујемо, нити знамо његов крајњи облик, ни коначни плод. Али итекако добро знамо да је од Бога, да је свето и вечно. А за тако нешто вреди изгубити све остало и уложити труд до границе издржљивости.

Штитимо то семе, по цену свега. Јер ако га изгубимо, појешће нас птице, спржиће нас сунце, загушиће нас грмље, а од нас ће остати само жеља да у нешто израстемо и неко будемо.

Волимо то семе. Држимо га у себи чврсто, а нежно, као дете – а то дете смо ми сами. То нам је залог вечности.

Ако ослушнемо срцем и додирнемо молитвом, видећемо, као по осунчаном дану – Божије семе је и сада у нама. Шта ћемо учинити са њим, на нама је. 

Марко Радаковић