На дар смо добили

На дар смо добили

 Тропар Светом Козми и Дамјану се завршава речима: "на дар сте добили, на дар и дајте". Црквени песник преузима Христове речи којe упућује апостолима: "Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајте." (Мт. 10, 8 ) Христос поручује да апостоли (па ни сви остали хришћани) не треба да се горде својим могућностима и талентима, не треба да се узносе својим звањем и позицијом. И самом намеснику који Му суди Христос поручује да то не би могао чинити да му није дато одозго.

На дар смо све добили.

Ово заборављамо, а то је одличан подсетник да се никад не гордимо. Јер умислимо, често, да је све добро у нашем животу само наша заслуга. Да је свака ненадана могућност игра случаја, и да је сваки наш напредак плод само нашег рада. Помислимо и да су наши дарови, таленти и жеље за њиховим усавршавањем, ето, пуки производ генетике и наше самовоље. А занемаримо ширу слику. Не помислимо да нас је Бог послао да служимо другима. И у томе да служимо Њему. И у томе да усавршавамо и множимо дарове које нам је Он дао. И у томе да нам дарује благодат на благодат. Ово не негира ни генетику, ни нашу слободну вољу, ни наш труд, већ свему томе даје виши смисао и дубље, смисленије значење. Овај свет није збир појединаца који воде своју животну борбу, па ко кога надјача и надмудри у трци за бољи положај и више новца. Већина људи осећа и зна да је то погрешан начин да се живи, и верујем да је због тога и серија Squid Game постала толико популарна јер критикује управо такво, сулудо виђење човековог места у свету.

На дар сам добио живот, на дар здравље. На дар чула, на дар разум. На дар сам добио таленте, на дар породицу. Ако сам се и трудио да неке ствари умножим, удвостручим, устостручим, не бих ништа од тога учинио да ми Бог није даривао сваки нови дан, сваку нову снагу, сваку нову шансу. Да ми није дао живот сам. На дар сам добио, као и свако од нас.

Јасно, због друштвеног уређења и нашег физичког опстанка, и опстанка наших најближих, ми за део свог труда добијамо новац. Али морамо задржати људскост, племенитост, захвалност. Тај труд се протеже далеко више од сатнице радног времена.

Сваки добар лекар не бави се тим послом само због материјалне надокнаде. Свака особа која се (силом прилика) тренутно не бави послом који воли, опет може да обавља свој посао поштено, марљиво и с обзиром према другима. Јер и то је, ето, човеку даривано. Причао сам са неколико људи који су невољно почели да се баве једним послом, да би временом схватили да су тамо где треба да буду. И са другима који су схватили да им је „погрешан посао“ користио као животно искуство, те и није заиста био „погрешан“. Ко зна? Треба само бити стрпљив и мудар. Препознати своје могућности и прилике. И увек знати, где год били, шта год радили, и то нам је дато.

Никад не знамо да ли је то што имамо много или мало. Углавном људи умањују оно што имају и увеличају оно што немају. Такви смо. Али Бог није такав, није ни Царство небеско. Не знамо колико је величине у маленима и колико су ситни они тобож велики. Зато, рецимо, Христос и каже да будемо као деца. И да ће се они који се узносе понизити и који се узносе понизити.

Различите су димензије које ми дајемо стварима, искуствима и жељама, различите од оних дубинâ, ширинâ и бојâ којима Бог Својом благодаћу испуњава захвалне, скромне и радосне.

Бог даје. И ми живимо Његове дарове. И опет их ка Њему узносиимо, на свакој Литургији.

„Твоје од Твојих!“ тада певамо.

Да, и ми сами смо Његови, Његов дар.

Какав дар и коме? То свако од нас треба да открије.

Марко Радаковић