Како после смрти детета

Како после смрти детета

Верујем да нема  већег бола него кад родитељу  премине дете.

Често су ме питали везано за ову тему  и нисам одговарао. Нисам смео. Ни ово није прави одговор, већ само рвање са својим мислима.

Углавном кад пишем о различитим стањима људске свести и различитим биткама које кроз живот водимо, покушам да се сместим у позицију оних о којима пишем. А ово не могу. Не умем ни да замислим колики је бол родитеља који је сахранио дете. Мислим да је то нешто што и прелази праг бола за који су људи створени.  Како се они носе са тим, не знам. Бог зна.

И могао бих да кажем неке уобичајене утехе, како је дете  цвет који је Бог убрао за своју небеску башту, али сумњам да родитељу то ишта вреди. Код неких може и изазвати гнев према Богу, што многи, сигуран сам, и осете. Осећају неправду и захтевају одговор.

Време  чини да ране постану подношљиве и да се име покојних помене са осмехом, а не кроз плач. Али ако су ране подношљиве не значи да су зацелиле. Човек, просто, научи да са њима живи. Чак и прихвати да су оне део њега.  Уз Божију помоћ, временом, молитвом и љубављу која се шири даље – родитељ прихвати  и тај део живота који је провео са дететом као  благослов, као дар, као лепоту , и то  не може да умањи, ни наружи ни сама смрт. Вољено дете побеђује и саму смрт јер је далеко веће од ње.

Немам одговоре. Радије се молим за ожалошћене родитеље. Споменем  и њихове синове или кћери  у молитви. И то не само да би им Господ помогао „на оном свету“, већ да њихов помен не згасне, њихово сећање да траје, и овде, и у Царству небеском. Живи да буду пред нашим лицем, стално,  јер пред Богом и нема мртвих.

Сигурно ће родитељ постављати тешка питања и Богу и себи, а она ће остајати без одговора. Као што мој пријатељ Михаило рече, не треба упорно понављати себи  „зашто, Боже?”, јер тиме као да умањујемо наду у поновни сусрет.  „Вечност превазилати то питање и даје потпуно другу димензију животу и растанку”, вели.

И верујем да  догађај Христовог страдања на Крсту има итекако ниво тумачења који може да донесе извесну утеху родитељима. Сâм Бог је био Родитељ Којем је умро Син, и Сâм Бог је био Дете Које умире. Узео је на Себе све што човек пролази, па и ту најстрашнију ствар. Не заборавимо ни Пресвету Богомајку  која је гледала окрутну смрт свог Сина.

А опет, из те највеће, космичке, непрегледне  туге ( Љубав  која  сурово умире) долази највећа, космичка  радост.  Из најтрагичније смрти непрегледан живот и радост без краја, који су нам свима обећани по Другом доласку Христовом, ако се у тој љубави крећемо. И то није случајно тако.

Христос је одговор, као и увек што је. Ни моје, ни туђе речи, таман да смо сви златоусти, не могу трајно утешити. Не може нико срочити колико  Он може учинити. Не може нико утешити колико Он може поново сјединити, а сјединиће, у Себи, и физички живе са преминулима. То је показао и при васкрсењу сина наинске удовице,  и у вечности потврдио Својим  васкрсењем.  И верујем да ће тек тада доћи пуноћа одговора. Све ће туге бити занавек утешене, сви одговори постати јасни или ће и сама ранија питања, страхови и очаји постати прашина којој не треба одговарати, нити је се сећати.  До тад, ми можемо бити ту, можемо тужнима  бити подршка, помоћ, неко ко слуша, разуме или прихвата сва могућа душевна и психичка стања кроз која пролазе. И  молити се једни за друге. Свако по свом дару, могућности и љубави.  Али сви треба да одржимо живом веру: Христос је победио смрт. Наш растанак од милих није трајан, није вечан. Као што су нам   даривани овде, биће нам даривани и у вечности. Природно је и људски да нам недостају, но и њих ради, и ради свих оних које још треба волети, не бисмо требали да падамо  у очај и безнађе. Живот је добар,  и у Богу је живот вечан, и у то ћемо се једног дана уверити. Кад се опет сретнемо, знаћемо да нисмо никад изгубили  најмилије, само их је Бог присније загрлио.

 Не може нико на целом свету изрећи довољно велике речи, ни учинити довољно велика дела, па да сасвим утеши ожалошћеног родитеља. Њега ће само Христос утешити. Овде ће га утешити тако што му у крило смести нове шансе да воли и да се бори. Да воли своју или туђу децу, људе на свом путу, живот са својим лепотама, јер зна да би смрт заиста тријумфовала када би се сасвим предао. Јер зна да ни његово дете не би желело да  га туга порази.

Живот побеђује. Љубав побеђује. Бог побеђује. И сигурно није другачије, макар нам некад деловало да јесте. Сви ћемо се срести и изгрлити у Дан Господњи. Не могу ни да замислим колика ће тада бити радост родитеља. Непрегледна, силна, неуништива, бескрајна. Тако вечност изгледа. Овде је она почела. Не дајмо да се угаси. Нека траје. Нека живи нада. Волећемо преминуле до краја свог овоземаљског живота, али волећемо их са надом, волећемо их побеђујући, волећемо их Христом. Волећемо их вечно.

Марко Радаковић

Слични текстови: Васкрсење сина наинске удовице

Вечно сећање