Језик теологије и "обични" човек

Некад ми се чини да многи теолози не желе (или не умеју) да велике истине прилагоде уху „обичног“ човека.

Језик теологије  и "обични" човек

Нико не спори потребу за академском теологијом, и сâм исту читам и изучавам (иако је термин „академска теологија“ мало збуњујућ, али о томе другом приликом). Но не можемо људима који су и даље збуњени основним верским питањима објашњавати Бога сложеним, стручним теолошким терминима. Друга, честа грешка је употреба архаичног говора и протоколних обраћања која су у употреби још само у црквеној администрацији (можда). Некад се чини као да је потребно направити (неки би рекли =сочинити) посебан речник у којем би стајали термини који се користе искључиво у (неким) црквеним круговима. Наравно да Црква има дужност да чува чистоту српског језика и да не постоје новије речи (нити су потребне) за неке одреднице уско везане са вером и црквеним животом. То није проблем. Проблем је та оштра „одвојеност“ од свакодневног, живог језика. То може да сведочи одвојеност од свакодневице „обичног“, често неоцрковљеног човека. Бар у свакодневном говору, по друштвеним мрежама и у медијима не бисмо требали да истине вере говоримо терминологијом касног 19. века или „гађајући“ се великим речима и сложеницама позајмљеним из црквенословенског. „Обичном“ човеку је то често неразумљиво, збуњујуће, досадно. Често у жељи да нешто заиста сазна о својој вери наиђе на овакав садржај и у самом почетку се обесхрабри јер му се чини да се исувише очекује од њега и да тај степен знања и вере никада неће достићи.

Имам утисак да је мисија Цркве сконцентрисана ка онима који су већ у Цркви и упознати са основним истинама вере. Мислим да заборављамо колико је, у суштини, мало таквих. Колико су и њима „велике“ и „старославне“ речи збуњујуће, некад и оптерећујуће. Не смемо заборавити да смо призвани да следујемо великим теолозима, који су пре тога били велики људи и Христови следбеници, који су живели Павлово „Свима сам био све.“ (1.Кор. 9, 22). Много људи веома мало познаје своју веру или не знају ништа. Некад је потребно причати једноставно, стрпљиво, а топло, као што бисмо причали својој мајци или детету. Теолог није неки поседник великих верских истина које преноси на исти начин како су њему пренете. Теолог је један од учитеља и као такав он стално прилагођава свој језик и методе, прилагођава их људима и времену, али увек преноси и сведочи исто учење. Теолог мора да се бори и живи по оном што говори, мора да се моли Богу, мора да ослушкује људе и да се труди да их разуме. Он није неки посредник између теолошке књиге и човека, а није ни посредник између Бога и људи. Теолог нема став: „Сад ћу ја вас да научим вери“, он има став: „Пођимо заједно ка Христу“. И баш зато што се толико труди да у љубави разуме човека, у тој истој љубави ће говорити његовим језиком. То је настављање на чудо Педесетнице, то је стално призивање Светог Духа да уклони границе између људи, то је живљење молитве да Свети Дух оствари јединство, па и међу онима који су највише различити.

Но, слава Богу, видим и знам да има много теолога који причају с људима „најобичнијим“ језиком јер сви смо ми, одреда, најобичнији људи. Одлични су вероучитељи, катихете, свештенослужитељи или делатници на интернетској њиви. Неки од њих итекако умеју да дискутују и на озбиљне теолошке теме – кад прилика налаже. То је итекако пожељно и то нико не спори. Али даће Бог да нас је што више који говоре „обичним“ људима на „обичне“ теме „обичним“ језиком. И ја позивам све своје пријатеље теологе за које знам да би то могли и умели, да приону на посао и мало заврну рукаве и овде, на интернету. Много је жетве, а посленика мало.

Марко Радаковић, извор Блог Авденаго