Свештеник др Угрин Поповић: Тешко је…

Канцер је болест која понизи човека. Која руши достојанство и која умара људски дух својом промењивошћу и константношћу. Ипак, канцер није понизио Софију. До последњег трена била је свесна и до последњег трена имала је радост у очима. Све оно што смо код Певца причали она је у тим последњим данима праксом показала изводљивим.

Тешко је словима дати глас, осликати вредност, додирнути тајанственост живота. Ипак, реч нам је задата. Пишући сада ово схватам зашто је баш живела код Певца када смо се зближили. Петао је симбол буђења. Аларм наших дедова. Уводничар зоре. И управо то јесте било место код Софије.

Канцер је болест која понизи човека. Која руши достојанство и која умара људски дух својом промењивошћу и константношћу. Ипак, канцер није понизио Софију. До последњег трена била је свесна и до последњег трена имала је радост у очима. Све оно што смо код Певца причали она је у тим последњим данима праксом показала изводљивим.

Причешћивала се и у сну, крстећи се. Смешећи се.

Управо то јесте квалитет који ју је красио. То што је прелазила са речи на дела а та дела никада нису била инспирисана личним дохотком. Тако је настало Чудо. Покушај да се свест православних издигне изнад трговачке логике у светлост синовског односа.

Ту светлост је Софија патњом спознала. Не, њен живот није био ”ружичаст”. Имала је она пламен патње коју је својим ставом претворила у бакљу свести којом је осветлила тунеле искушења и превирања. Ипак, пре петка не долази недеља а без распећа нема ни васкрсења.

Оно што ју је такође припајало реткима јесте свест о другом. Тај алтруистични сегмент њене личности јесте кумовао свакој њеној креацији. Од бројаница до интернет портала. Све је било у знаку службе за другога. Па и ти последњи дани. Причала је о осавремењивању сајта, часописа, издавачке делатности. Износила је идеје и наде, знајући да реализацију свега тога неће видети. Ипак, то је није спречило да се радује томе.

Ту ме је подсетила на једног исто тако ретког и благословеног човека који је на само два сата од своје смрти био заузет лекторисањем својих рукописа. Управо јер је мислио да је то битно за другога. Тај човек је био еп. Атанасије (Јевтић).

Рекох на почетку да је тешко изразити пуноћу разбацаним деловима. Зато је Филип и рекао Натанаилу – ”Дођи и види”. Ипак, тај поглед на радост умирућег човека се може изразити пуноћом нашег веровања:

”Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.”