Молба за одлазак кући (Приче из богословије)

Молба за одлазак кући (Приче из богословије)

Хладан зној. 

Мучнина у стомаку.

Нервозно стезање прстију.

Нас  четворица у овом мучном стању.

У рукама држимо трговачке папире.

На сваком од њих исписано читко: „Управи Богословије. Молим Управу Богословије да ми одобри одлазак кући...“. И тако даље.

 Не смемо сувише да се надамо да ће нам дозволити да посетимо свој дом. Свако од нас жели да види родитеље, браћу, сестре. Да спава у свом кревету и купа се у свом купатилу. Да руча мајчину храну и прошета својим местом. Можда и да стигне да се види са друштвом. Ја сам се и свога пса ужелео, а камоли драгих људи! На један дан, само на један дан, да прескочим рутину: од суботе после ручка, до недеље, вечерњег богослужења. Потребно је око два сата док допутујем до куће аутобусом, још толико да се вратим. Израчунао сам: био бих у свом селу од суботе у четири поподне, до недеље у исто време.

Три месеца  нисам био кући. Много је, много је за одраслог човека, а камоли за клинца од шеснаест година. Аутобус из Новог Сада ми полази за четрдесет минута. Следећи тек за два и по сата. Хоћу ли стићи на градски? Зашто и да размишљам о томе, не знам да ли ће ме уопште и пустити кући?! Борко Марић је дежурни васпитач и још увек се не појављује. 

Нас четворица се нервозно гледамо, горко осмехујемо, тешимо сами себе. Остали ђаци пролазе и добацују, шале се: „Нема кући, шта ћете кући, овде је лепо!“, и слично. Како их мрзим сада због тога! Иако ћу и ја исто то радити другима. Био сам нервозан и док сам писао молбу. Мораш пазити на рукопис, јер су и због квачице на великом „Б” одбијали људе. И због оног разлога, мора лепо да звучи. Само да ме саслуша, само да моју реч чује, да ме пусти да се надишем домаћег ваздуха.

Ректор се приближава вратима зборнице и, пре него што ће ући, каже нам:

„Шта, ви? 'Оћете кући? Боље узмите књиге у шаке!”

Марић вероватно руча. Чекамо још дугих, предугих петнаест минута. Најзад, он се приближава. Чујем унутар лобање срце како лупа и осећам га како добује у грудном кошу, а мучнина савладава желудац. Накашљао сам се, подигао дрхтавом руком папир већ мало згужван порубовима од стезања и влажан од зноја.

„Е? А шта бисте ви?”, васпитач намешта ниско на нос наочаре које су му биле обешене око врата. Узима Сандићеву молбу, не чита оне учтиве, званичне изразе, већ последњи пасус, проклети последњи пасус који увек мора бити убедљив. Разлог одласка кући. Борку подрхтава доња усна. Што значи, нервозан је. Главе и даље погнуте ка папиру, подигао је поглед ка Сандићу, а зенице му се прилепише за врхове очију.  И ето га, онај његов осмех, нервозан и дрхтав, онај који поручује како су наше одлуке смешне и незреле, и како у својим дрским прохтевима траћимо његово исувише драгоцено време:

„Хе, па слушајте...  Не можете... Не можете ви мени тражити да вас пустим кући да бисте посјетили родитеље... То, то, то није разлог! Знате...”, он пружи папир Сандићу и не погледавши га. Овај уздахну, узе папир и помери се са стране, спуштене главе, као поражени војник.

„Шта ви имате?”, усмери васпитач  пажњу ка осталој тројици очајника. Моја два сапатника устукнуше:

„И ми смо тај... разлог...”, промрмља Петар, као да су увредили и школу и професора што желе да иду кући да посете породице.

„Ја... Овај, и ја бих да посетим родитеље...”,  пружам  молбу, а рука дрхти. „ А и мој кум прави прославу веридбе...”

„Прославу веридбе?” Борко не узима папир  и не подиже главу, стреља ме својим погледом. „Свадбу или веридбу?”

„Ве.. Кхм, веридбу...”,  више гутам своје речи, него што их изговарам; не, оне као да гутају мене, као да ће ме оне саме проклети ако их не обуздам. Овде се мери свака реч, а мерила се увек мењају.

Борко само одмахну главом. Осетих огромно разочарење, али уједно и олакшање. Бар знам да не идем кући, нема стреса, нема журбе, нема грча. Само туга, огромна једна дечија туга, безгласни плач и разочарење. Борко погледа има ли још кога са молбом, склони наочаре са носа и пусти их да висе око врата, подиже главу и раздрагано се насмеши. 

 

„Ајде... Учите мало.”,  рече тобож добронамерно и уђе у зборницу.

 

Нас четворица се само згледасмо, а погледи су говорили више од хиљаду речи. Нисам био расположен за друштво. Бацио сам исписани папир у канту и запитао се који ли је пут да то чиним... Сад  би требало да јавим родитељима да не долазим. Опет. Мобилни телефони су забрањени под претњом смањења владања на два, а са таквом оценом се интернат плаћа дупло скупље. Две стотине еура. Плата мог оца. Мобилни апарати нам одвраћају пажњу са учења, кажу. То они за наше добро.

Кренуо сам ка телефонској говорници која је била поред поште. Не волим да причам из хола богословије где је такође била говорница. Ту не могу да се опустим кад чујем драге гласове преко  слушалице, не могу гласно ни да се насмејем, ни гласно да опсујем. А треба ми псовка, сад ми тако треба псовка, сад ми је она најбољи пријатељ, јер ми је преко потребно да будем варварин и дивљак. 

Слушалица на телефонској говорници увек је масна на додир и увек смрди на зној. Убацујем картицу, куцам деветоцифрени број и чекам да се неко јави. Мајка је, пита да ли долазим. Не долазим, нису ме пустили. Јавља се отац. Није му јасно. Објашњења нема. Псујем све оне које сматрам кривцима, као да ме речи ослобађају од беса и немира, избијају из мене псовке као пара из кључале воде, и смирују ме, макар само на те тренутке док их изговарам. Псовао бих и горе, псовао бих ужасно, али имам у виду да је са друге стране слушалице мој отац, не приличи да такве речи слуша са усана свог детета. 

 „Извини се Николи, не могу да дођем...”

„Штета. Данас сам ти још срео друштво, питају стижеш ли...”

„Тата... Извини, морам да идем... Имам мало на картици, чућемо се прекосутра...”

„У реду, ма немој да се бринеш, проћи ће и то...”

„Мхм, мхм, ма знам, све је уреду, ајде, поздрави све.”

Спустио сам слушалицу.

Иза мене на ред  је чекао Петар, да се и он испсује и прећутно исплаче.

А дан је био прелеп. Као створен за прославу на отвореном... Али, не вреди, не желим о томе да размишљам. Оставићу прославу веридбе онима који на њој буду  певали, играли и грлили се. А ја? Ја сам овде. Ово сам изабрао. Колико свесно? Не знам. Колико све ово разумем? Нимало. Можда једног дана хоћу. 

 Отишао сам у богомољу, на спрату богословије и стао пред Христову икону на малом иконостасу. Само сам стајао и посматрао Га. Нисам се молио, нисам Му се ни жалио, ни о чему, чини ми се, нисам ни размишљао. 

Шта ме држи овде? Страх од одустајања? Реакција мојих родитеља? Немогућност да сада мењам пут којим сам кренуо? Можда. Али сада, док стојим у капели и гледам у Христов лик, чини ми се да остајем јер сам решио да се Њему приближим.  Тачније, да пустим да Он приђе мени.

Овде? Овако? Па како? Дира ли све ово моју веру? Не, већ је јача. Спутава ли то мој начин размишљања? Не, већ га усмерава. Развија здраву критику, разбија делић по делић свег оног због чега сам идеализовао стварност и људе у њој, ма какву улогу ти људи имали. Само морам да научим да своју нарав припитомим и језик задржим док не будем у могућности да говорим.

А кад проговорим, моја ће се реч чути. Далеко шире од зидова ове школе. Па ће Борку бити жао што ме није пустио кући да се радујем као човек.

Марко Радаковић

Још прича из омнибуса овде.