Где престаје сујеверје и где почиње права вера

У овим стварима Оци имају јасне ставове и учење. Човек, који следи или боље речено мисли да следи учење Христово и једноставно иде у Цркву сваке недеље, који се причешћује у редовним временским размацима, који користи свештенике да му дају освећења, славословља итд., не упуштајући се у њих, остајући у слову закона а не у духу закона, да ли он има користи од Православља? Онда други, који се моли искључиво за будући живот за себе и за друге и потпуно је равнодушан према овом животу, да ли опет има нарочиту корист од Православља?
Утолико што ове две тенденције нису усредсређене на прочишћење и просветљење, оне су, са очинске тачке гледишта, погрешне у ономе чему теже. Али све док су усредсређени на очишћење и просветљење и примењују православно патријаршијско подвижничко васпитање за стицање умне молитве, онда се само ствари постављају на прави темељ. Ова два тренда су претеривања у било којој крајности. Ове тенденције немају заједничку осу. Заједничка осовина која држи православље на окупу и одржава његову кохерентност, његова једина оса у свим стварима које га се тичу и која ствари поставља на прави темељ, када се узме у обзир, јесте осовина: катарза – просветљење – теоза.
Оце не интересује искључиво шта ће бити са човеком после смрти, већ оно што их занима је шта ће човек постати у овом животу. После смрти нема исцељења ума, па исцељење мора почети у овом животу, јер „у паклу нема покајања“. Зато православно богословље није надкосмичко, ни футуролошко, ни есхатолошко, већ је чисто унутаркосмичко. Јер интерес Православља је за човека у овом свету, у овом животу, а не после смрти.
За шта је сада потребно прочишћавање и просветљење? Да би тај човек могао да оде у рај и избегне пакао? Да ли су зато потребни? У чему се састоји очишћење и просветљење и зашто их траже православни? Да би се пронашао разлог и дао одговор на ово питање, мора се поседовати основни кључ, а то је: Сви људи на земљи имају исти циљ са православне теолошке тачке гледишта. Било да је неко православац или будиста или хиндуиста или агностик или атеиста, шта год да је, то јест, сваком човеку на земљи је суђено да види славу Божију. Он ће видети славу Божију на заједничком крају човечанства приликом Другог Христовог доласка. Сви људи ће видети славу Божију, и у том погледу имају исти циљ. Наравно, сви ће видети славу Божију, али са једном разликом: они који се спасу виде славу Божију као најслађу светлост која се диже, а они у паклу видеће исту славу Божију као огањ који прождире, као ватра која ће их спалити . Ово, да ћемо сви видети славу Божију, истинита је и очекивана чињеница. Видети Бога, односно Његову славу, Његову Светлост, то је нешто што ће се десити хтели ми то или не. Међутим, искуство ове Светлости ће за неке људе бити другачије.
Дакле, посао Цркве и свештеника није да нам помогну да видимо ову славу, јер ће се то свакако догодити. Рад Цркве је усмерен на то како ће свака особа видети Бога. Не у томе да ли ће видети Бога. То јест, дело Цркве је да проповеда људима да постоји истинити Бог, да се Бог открива или као Светлост или као огањ који прождире, да ће сви људи видети Бога при Другом доласку Христовом, и да припреми своје чланове тако да Бога не видимо као огањ, него као Светлост.
Ова припрема чланова Цркве, као и свих људи, који желе да виде Бога као Светлост, у суштини је лечење које мора да почне и да се заврши у овом животу. Мора у овом животу да дође до исцељења и да се заврши. Јер после смрти нема покајања. Овај терапијски третман је суштина и главни садржај православног предања као и главна брига Православне цркве. Састоји се од следећа три степена духовног успона: очишћење од страсти, просветљење благодаћу Светог Духа и обожење, опет благодаћу Светога Духа. А дешава се и ово: ако неко не достигне макар стање делимичног просветљења, у овом животу, не може видети Бога као Светлост ни у овом, ни у следећем животу.
Дакле, јасно је да се Оци Цркве интересују за човека какав је данас, у овом тренутку. А онај коме је потребно исцељење је свако људско биће, које такође има одговорност пред Богом да започне ово дело данас, у овом животу, јер у овом животу може. Не после смрти. А сама особа је та која ће одлучити да ли ће ићи овим путем лечења или не.
Христос је рекао: „Ја сам пут “ . Пут до чега? Не само другом животу. Христос је први пут у овом животу. Христос је пут ка своме Оцу и нашем Оцу. Христос се открива човеку први у овом животу и показује му пут ка Оцу. Тај пут је сам Христос. Ако човек не види Христа у овом животу, макар умним смислом, неће видети Оца, односно Светлост Божију, ни у следећем животу.
Отац Јоанис Романидис
vimaorthodoxias.gr
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!