Где најчешће грешите...

Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом
Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога.
Али истински се треба бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен.
Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха.
Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност
Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош.
Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље.
Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља.
Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх.
Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај
Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати.
Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити.

протојереј Игор Томин

crkva.net