Пронађимо дете у себи које смо ућуткали

Кад сам као дете ушао у Цркву, испуњен знатижељом и чежњом, замишљао сам да ће се људи тамо осмехивати, да ће Христово васкрсење бити видљиво у њиховим очима, да ће њихово држање, а посебно срце, зрачити радошћу.

Да, крст и бол ће бити ту, нисам имао илузије. У исто време, већ сам се уверио, након што сам од малих ногу доживљавао превише бола, да нема места у овом животу без сузних очију. За хришћанство, трајна егзистенцијална радост је есхатолошка стварност.

Али постоји велика разлика између патње и тужних очију. И то није најгоре. Зато што се може рећи, и с правом, да је бол такође део живота. Да нас исправи. Међутим, једно је доживети своју тугу као резултат искушења и невоља у свом животу, а друго је идентификовати хришћански живот са тужним и мрачним лицем.

Једна је ствар прихватити тугу као стадијум свог духовног сазревања, сасвим је друго помислити да се хришћанин никада не сме смејати, већ бити неуротично интровертиран, а још више осећати кривицу због радости.

Морамо схватити да постоји огромна квалитативна разлика између патријархалне трезвености и психолошке туге. То су различита духовна стања. Зато морамо разбити ову камену и непомичну маску кривице која храни наш нарцизам и под изговором „духовности“ нас држи подаље од људских осећања и од онога што нас дубоко у себи плаши.

Пронађимо пут који води до детета у нама које смо ућуткали и ослабили. Замолили смо га да одрасте, да не прави буку, да не прича, и што је најважније – да се не смеје и да се не игра. Зато што је живот „озбиљан посао“. То је за одрасле, а не за децу.

Чак смо пожурили да му гласно шапућемо да у „духовном“ животу нема смеха ни задиркивања.

Озбиљно смо схватили себе и све до обожавања и претворили се у „божанство“. Толико смо радили на свом „спасењу“ да смо га на крају изгубили. Зато што смо заборавили да то није освајање, већ дар.

Прекинимо тугу, јер то није трезвеност, већ страх и кривица. Дете је још увек ту. Још увек је ту и чека нас. Још није престало да се смеши и игра. Јер живот нема смисла, ако Он није сам смисао. Дар од Бога је откривење пуноће у Христовој личности.

π. Λίβυος

plibyos.blogspot.com