Пронађимо дете у себи које смо ућуткали

Септембар 22, 2022 - 01:03
 0  88
Пронађимо дете у себи које смо ућуткали

Кад сам као дете ушао у Цркву, испуњен знатижељом и чежњом, замишљао сам да ће се људи тамо осмехивати, да ће Христово васкрсење бити видљиво у њиховим очима, да ће њихово држање, а посебно срце, зрачити радошћу.

Да, крст и бол ће бити ту, нисам имао илузије. У исто време, већ сам се уверио, након што сам од малих ногу доживљавао превише бола, да нема места у овом животу без сузних очију. За хришћанство, трајна егзистенцијална радост је есхатолошка стварност.

Али постоји велика разлика између патње и тужних очију. И то није најгоре. Зато што се може рећи, и с правом, да је бол такође део живота. Да нас исправи. Међутим, једно је доживети своју тугу као резултат искушења и невоља у свом животу, а друго је идентификовати хришћански живот са тужним и мрачним лицем.

Једна је ствар прихватити тугу као стадијум свог духовног сазревања, сасвим је друго помислити да се хришћанин никада не сме смејати, већ бити неуротично интровертиран, а још више осећати кривицу због радости.

Морамо схватити да постоји огромна квалитативна разлика између патријархалне трезвености и психолошке туге. То су различита духовна стања. Зато морамо разбити ову камену и непомичну маску кривице која храни наш нарцизам и под изговором „духовности“ нас држи подаље од људских осећања и од онога што нас дубоко у себи плаши.

Пронађимо пут који води до детета у нама које смо ућуткали и ослабили. Замолили смо га да одрасте, да не прави буку, да не прича, и што је најважније – да се не смеје и да се не игра. Зато што је живот „озбиљан посао“. То је за одрасле, а не за децу.

Чак смо пожурили да му гласно шапућемо да у „духовном“ животу нема смеха ни задиркивања.

Озбиљно смо схватили себе и све до обожавања и претворили се у „божанство“. Толико смо радили на свом „спасењу“ да смо га на крају изгубили. Зато што смо заборавили да то није освајање, већ дар.

Прекинимо тугу, јер то није трезвеност, већ страх и кривица. Дете је још увек ту. Још увек је ту и чека нас. Још није престало да се смеши и игра. Јер живот нема смисла, ако Он није сам смисао. Дар од Бога је откривење пуноће у Христовој личности.

π. Λίβυος

plibyos.blogspot.com

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!