“Само свети могу с лакоћом да моле за опроштај”

Чини ми се да само свети могу с лакоћом да моле за опроштај. Они су победили гордост и за њих је природно да се смирују пред другима. Ако човек који тек почиње духовни живот с лакоћом моли за опроштај то је пре свега спољашња лакоћа, иза које нема озбиљног схватања шта је то опроштај. У почетку се навикавамо да лако и површно молимо за опроштај, а потом такође лако вређамо друге људе. Молећи опроштај са лакоћом, ми у ствари лако опраштамо себи, своја прегрешења пред братом. А хришћанин је дужан да апсолутно беспоштедно осуђује своје грехе – без тога је немогуће искрено покајање. И треба приморавати себе на молитву, молити од Бога снагу за опроштај, јер само тако можемо да научимо да искрено тражимо опроштај. Ако нема осећаја кривице, покајања, али се човек приморава на молитву, на силу моли опроштај, и благодат постепено загрева његово срце. Принуда на поштовање форме помаже да се с Божијом помоћи задобије садржај.
“Прво се помири са оним кога си растужио …” – читамо пре молитви за свето Причешће. Не помиривши се са свим људима, хришћанин не само да не може да приђе к Чаши, већ чак ни да почне да се припрема за Причешће. Наравно, некада не можемо да се помиримо са човеком не по својој кривици, већ зато што он сам не жели да нам опрости. Али ми треба да урадимо све што од нас зависи како би се помирили са свима. У данашњој пракси честог причешћивања неки прилазе к Светој Чаши у стању свађе са другим људима. Раније су људи себе савлађивали, молили за опроштај, а данас се многи једноставније односе према томе. Често причешћивање је добро али под условом повећане захтевности од самог себе. Ако по немоћи не успемо да се помиримо, онда то обавезно треба рећи на исповести.
Понекад тражење опроштаја није корисно за тог човека од кога се тражи. Ако схваташ да те је увредио, али притом апсолутно није у праву, онда ћеш га само увести у заблуду ако га замолиш за опроштај. Мени се десило следеће: знао сам да је радник у нашој цркви увређен, али сам као настојатељ схватао да сам према њему згрешио само за њега некорисним дуготрпљењем. Пошто је имао тежак карактер то га је увело у заблуду. Када сам прекасно испољио категоричност и почео да захтевам од њега хришћанско понашање у оквирима црквеног живота, он се веома увредио. И наступила је недеља праштања, а ми смо формално били у свађи. Испитивао сам своју савест, покушавао објективно да пронађем одговор и схватио да ћу погрешити ако га замолим за опроштај – он неће извести никакве закључке. Тако нешто се дешава, али у том случају треба бити посебно строг према себи и посебно пажљиво испитивати своју савест.
У сваком случају сматрам да је боље више се трудити него нешто не довршити. Постоје људи са добром навиком хришћанског живота који уопште не знају да се увреде. Увреда је – ћорсокак, безблагодатно стање, које истинском хришћанину треба да буде непознато. И постоје добри хришћани, који чак ако си пред њима заиста крив налазе за тебе оправдање. Али ја треба да савладам своју гордост, да позовем човека или да му приђем и кажем: опростите ја нисам у праву. То је потребно мени за савлађивање мог греха.
Од деце треба обавезно тражити опроштај. Данас је распрострањен псеудохришћански однос према породици. Често мушкарац сматра пошто је глава породице да је у њој мали римски папа, који је увек у праву. У ствари старији (муж, начелник), ако је прави хришћанин, треба да зна да поступи правилно, независно од тога чије је то мишљење: његово сопствено, женино, дететово или потчинињеног. А ако он зна да замоли за опроштај када није у праву, то у породици или на послу изазива разумевање и дубоко поштовање. Када човек због свог статуса може да не тражи опроштај, а тражи га, онда то отвара колосални потенцијал искрених односа. Он постаје ауторитет може да буде строжији јер сви знају да ће замолити за опроштај ако не буде у праву. Таквог оца или начелника је лакше слушати, од њега је лакше тражити опроштај. То умножава љубав. Признајем да ми је компликовано да тражим опроштај од своје деце, али се приморавам на то. Дете треба научити да тражи опроштај. Не знам да ли има резултата чекати да оно само сазре. Понекад наравно треба и приморати. Например, рећи сину: гурнуо си сестру, ако хоћеш даље да се играш с нама, замоли од ње опроштај. За његово духовно узрастање је неопходно да се смири, да схвати своју кривицу и родитељску обавезу – то му треба објаснити.
Научити истински тражити опроштај могуће је само онда када се научиш да нормално опрашташ. Да би се опростило човеку који очигледно није у праву, треба почети молити се за њега. Све унутар тебе протествује, устаје против тог човека, и тога што је урадио, немаш снаге да будеш добар према њему, али ако се примораш на молитву за њега, Господ ће загрејати твоје срце и ти не само што ћеш му опростити него ћеш га и заволети. “Молите се Богу за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца својега Који је на Небесима” (Мт.5, 44-45).

manastir-lepavina.org