Решавати сва болна питања

Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима разговарају о озбиљним темама. У већини случајева, људи почињу да расправљају о озбиљним питањима и о неспоразумима тек онда, када већ дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна питања, да се то чини са спокојним тоном, без емоција и без увреда, уместо да се трпељиво ћути о томе, јер то може довести до губитка љубави. Морају се пронаћи потребне речи, јер ни у ком случају не смемо да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо разговарати без оптужби... Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају љубав.
Разуме се да би неке ситнице требало и претрпети. Васцели брак се састоји у томе да носимо бремена једни другима (Гал. 6; 2), како каже апостол Павле. Морамо да проналазимо неке компромисе у односима, а нека ситна незадовољства једноставно треба да одбацимо. То су проблеми с којима се суочава готово свака породица. Догађа се да је сваки од супружника сам по себи прекрасна особа, добар пријатељ, особа која поседује изврсне особине али да, сједињени у браку, не налазе заједнички језик и не могу да разумеју једно друго. Зашто се то догађа? Зато што заборављају због чега су се сјединили у браку: да ли због тога да би се свађали и разјашњавали ко је у праву а ко не, или због тога да би волели и били вољени, да би се заједно спасавали и заједно ишли ка Богу?
Сваки пут, када нам се јави жеља да оштро изнесемо своје мишљење морамо се зауставити, морамо направити паузу и одмерити шта добијамо као резултат такве свађе, а шта можемо да изгубимо. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир - свој душевни мир и мир са нашима ближњима, губимо поштовање које ближњи осећа према нама, губимо његову благонаклоност и добро опхођење према нама. Шта при том добијамо? Добијамо задовољење својих амбиција. Добијамо осећање да смо победили, али да смо при том много изгубили, а то што је изгубљено не може се лако васпоставити и у души ћемо дуго носити мучно осећање, празнину и стид. А било је довољно да само мало сачекамо и да пронађемо повољан тренутак!
Када већ дође до конфликта и када се људи посвађају, најважније је да надвладамо своју раздражљивост и увређеност. Зашто? Зато што онда, када се осећамо увређенима, нисмо у стању да донесемо ниједну конструктивну одлуку. Стари Латини су говорили: ''Јупитеру, ти се срдиш, то значи да ниси у праву''. Свако испољавање увређености и повређеног самољубља подразумева стање помраченог ума и стање афекта. Да бисмо правилно проценили ситуацију, морамо се најпре ослободити тог осећања да смо увређени. Поред тога, морамо имати на уму да је пресаздавање, прекаљивање и преваспитавање другог човека – потпуно нереална ствар. Немогуће је да пресаздамо нечији начин размишљања. Зашто? Зато што је човеку од Бога дата слободна воља, коју чак ни Сам Господ не може насилно да промени. Узалудно ћемо покушавати да се изборимо са нечијим манама. Ми, наравно, једном или два пута можемо приморати некога да нешто учини. У тамници, иза закључаних врата и окружен стражарима, човек је лишен права и све док тамо седи, човек мора да учини оно што му кажу. Ово се, међутим, ни у ком случају не може применити на породични живот, јер нас после таквог понашања друга особа више никада неће волети. Када једном разумемо да не можемо да преваспитамо другу особу, мораћемо да променимо свој однос према њој и да се прилагодимо новонасталој ситуацији. То ће нам бити лакше, уместо да се беспоштедно боримо са његовим или њеним недостацима, а ми ћемо разумети да човека морамо прихватити онаквог какав јесте, морамо се потрудити да се поставимо у његов положај. Често се догађа да нас друга особа ненамерно повреди, једноставно због тога што она на свој начин види одређену ситуацију. Реч је о томе да су муж и жена – веома различите особе, и сасвим је могуће да имају потпуно различита гледишта на један исти проблем.
У хришћанству постоји једно златно правило: што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7; 2). Ово правило се у потпуности односи и на породични живот. У браку смо дужни да поступамо онако, како бисмо желели да друга особа поступа са нама и при том морамо настојати да разумемо другу особу. Желео бих још нешто да напоменем. Спасавање утопљеника дело је самог утопљеника – то значи да ми сами морамо да се мењамо, да морамо да разумемо да се ни у једној сфери конфликт не појављује сам од себе и да никад кривицу не сноси само једна особа – чак и ако нисмо непосредно криви (а што се ретко догађа), сигурно је да нисмо учинили све да до конфликта не дође. Често се, пак, догађа да и сами ненамерно испровоцирамо конфликт. Постоји још нешто: људи, а посебно они млађи, одбацују савет да пођу у сусрет другоме, да учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. У већини случајева, међутим, то има веома позитивно дејство – наиме, човек ишчекује другога, ишчекује његове заједљивости на које ће одговорити у истом тону, али не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да покажете отвореност и искреност према другоме – у томе могу да вас спрече једино ваше амбиције.

Свештеник Павле Гумеров

saborna-crkva.com