Страх због "нових пророчанстава"

Црква не најављује пропаст, но благовести Христа. Не прети смрћу, но сведочи Живот. Не негује страх, но пружа утеху.

Страх због "нових пророчанстава"

Примећујем све већу популарност многобројних  нових  „пророчанстава“ и „виђења“ ових или оних монаха (често из раскола). И она углавном уносе немир и несигурност међу хришћане.

Направимо разлику. Део тих „пророчанстава“ су често логична промишљања и претпоставке одређених личности Цркве. Већина нас може рећи да ће наредних година бити проблема са храном, пијаћом водом, енергентима, да ће неморал расти, итд, те можемо да упозоравамо људе да одрже чврсту веру у невољама које предстоје.  Када то каже неки монах, за многе то није разумно сагледавање ствари које нам се дешавају и претпостављање последица које ће следити – то је пророчанство, виђење, итд. Придаје им се натприродни карактер, али што је још опасније – фаталистички. Нико не спори да људи у својим тумачењима и нагађањима могу итекако бити инспирисани Духом Светим, али сматрати њихове речи као буквалне „рецепте“ предстојећих ствари, као виђење неизбежне судбине пред којом смо немоћни, у томе лежи опасност. Чак се ни библијска пророчанства, која нису тик логичка предвиђања, не тумаче на такав, буквални начин и у озбиљној су прелести они који то чине.

Пример са запада зашто је овакав начин тумачења опасан. Године 999. су многи, укључујући и тадашњег папу Силвестера Другог, тумачећи буквално речи из Откривења (20, 2-3) сматрали да ће наредне,  хиљадите године доћи Христос. Да се не би пројавили као маловерни, те године нису ни обрађивали земљу ни радили уобичајене послове, многи од њих су се упутили у Јерусалим, а и дешавали би се немири и побуне против „безбожне“ власти јер се нису плашили последица, доћи ће Христос. Било је  много гладних, страдалих, итд. И ово је само један пример.

Мноштво „нових пророчанстава“ је, по правилу, један од главних начина како су настајале и хришћанске секте. Поједини харизматични хришћани (најчешће али не увек – из протестантских цркава) рекли би како су имали „виђења“ и „пророковали“. Често је и прва пројава да је неко, могуће, припадник секте, управо страх, скоро параноја, од „ствари које долазе“.  То је стога што је страх добар алат за манипулацију и вође секти то знају.

Већи део тих „пророчанстава“  су потекла од расколникâ, чија је, опет, једна од главних карактеристикâ страховање (од Ватикана, масона, „екуменских издајника Православља“, итд.). Важно је знати да страх често рађа мржњу. „Монаси“ из раскола нашироко причају или пишу како им се јавила Богомајка или неки Свети, можда и Сам Бог, те су имали нека „виђења“ која су у складу са учењем расколничке заједнице. При сумњи, проверите да ли је књига штампана по благослову канонске Цркве, или да ли је тај сајт у вези с њом.

Морам поново да истакнем да нико не спори могућност да неко буде прозорљив, тј. да му Дух Свети открије ствари које су од других сакривене. Али ако заиста живимо и доживимо Православље, схватићемо да се та прозорљивост ретко пројављује кроз застрашујућа упозорења читавом народу или свету, а без утехе и здравог подстрека. Махом Светитељи духовним чадима  откривају њихове животне путеве, често тајанствено, недоречено, тик као назнаку или незнатну помоћ, у скромности често ни не спомињући порекло свог знања. Тешко је замислити Светитеља који је оличење смирења, љубави, делиоца утехе, који се на интернету снима и грми: „Пропашћемо сви ускоро, поклаће нас (име нације), ти и ти су већ у паклу, итд...“.

Неко ће речи: зар већина старозаветних пророчанстава није слична овоме? Стари Завет је припрема за Нови, већина пророчанстава  се односи на долазак Христов. Пророчка упозорења о пропасти Јудеје и Израиља су била педагошка мера, да би јеврејски народ остао на правом путу и достојно дочекао Спаситеља.  Знамо да је Он дошао и извршио спасење људског рода. Ми имамо одговорност да се с Њим сјединимо и у Њему живимо. Сврха пророчког позива била је да припреме народ за Христа и Свети Јован Крститељ  је последњи пророк. Постојали су прозорљиви Свети, но и начин, и стил, и сврха њихових виђења сасвим се разликују од старозаветних.

Данас  свештенослужитељи  призивају народ ка Христу и упозоравају на погрешне путеве. То није спорно и то ће Црква радити до Другог доласка Христовог. Али Црква не најављује пропаст, но благовести Христа. Не прети смрћу, но сведочи Живот. Не негује страх, но пружа утеху. Не позива на мржњу, но на љубав. Не дозволимо да нам уноси страх и стрепњу ово или оно „пророчанство“. На крају крајева: Ако је Бог с нама, ко ће против нас? (Рим. 8, 31).  Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења (Јак. 1,2). Немогуће је сасвим избећи ковитлац историје и било би кукавички да то и покушавамо да учинимо. Ту смо где нам је Бог дао да будемо, у времену које је одредио, са даровима које нам је пружио. Зар немамо поуздања и поверења у Њега? Зар треба да нас опсесивно занима светска будућност која је свакако као капља воде у Његовом длану, више но наш лични живот и наше кретање ка ближњем и Њему? Немојмо да наша сујетна радозналост надјача поверење у Бога и страх да надјача наду. Ишчекујемо Царство Небеско и већ сад се крећемо њиме. Постоји ли веће, узвишеније, светије пророчанство од тога у историји људског рода? А оно је Христом постала наша стварност. Радујмо се, онда.

Марко Радаковић

Слични текстови: Зашто се бојимо Бога?Ако је Бог љубав, зашто кажњава?