Огањ вере Огњене Марије

Не претварајмо дивне Божије Свете у гневне полу-богове од којих стрепимо.

Огањ вере Огњене Марије

 

Марина је била ћерка многобожачког жреца. Упркос томе, веровала је у Христа. Чак и кад су је ухапсили и подвргнули мукама, није се одрекла истине. На крају мука, одрубили су јој главу. Због страдања кроз које је наш народ пролазио, Свету Марину је  веома поштовао (као и Светог Ђорђа, Свету Недељу, Стефана и остале Свете Мученике). Она је била пример како треба да се истраје упркос спољашњим притисцима. Та истрајност се огледа у доброти, љубави, чистој вери и поуздању у Христа.

Данас настоје да Свету Марину "претворе" у Огњену Марију, полу-митолошко биће које пали ватром све оне који се шишају или купају у базену на њен празник (наиђох на новински наслов "Светац од којег људи зазиру", што, на страшну жалост, некад није далеко од истине). Људи немају појма ко је она и због чега је положила свој живот. Нити је помену у молитвама, нити се у тај дан помоле Богу или оду у цркву (можда да запале свећу јер се ваља). Назив "огњена" је ту због црквене песме која говори "Радуј се, Света Великомученице Марина, јер разгори наша срца огњем божанске љубави". Дакле, реч је о огњу љубави. Другим делом се у тај надимак упетљало паганство.

Верујем да је Света Марина итекако жива пред лицем Божијим. Она је одбила да се клања пред боговима који су људске измишљотине, и сада гледа како њу претварају у строго полубожанство и људску измишљотину. Не поштују њу као њу, са њеном истрајношћу, пожртвовањем, вером; поштују своју идеју бесне и нервозне "светице" која уништава све оне који се не повинују њеној заповести о нераду или нешишању косе. Не следе њен пут чврстом вером у Бога, но чврстим страхом од казне. Не сведоче њену жртву показивањем љубави, но лењствовањем. Они је, у ствари, уопште не воле, но је се само боје.

Већ је безброј пута објашњено да су светитељски празници били нерадни јер је народ ишао у цркву да се помоли Богу и причести. Повремено суздржање од посла, прописано и Божијом заповешћу, није ту због пуког нерада, већ да бисмо провели време са Богом и ближњима, а не само у послу. Чак и тад постоје изузеци. Ако нужда натера на посао, Бог ће благословити. Важно је да се Њега сетимо и послу приступамо на добробит ближњих. А неки искористе празник као изговор да ништа не раде или проводе сате пред компјутером, далеко и од цркве и од ближњих. Празник је, дакле, ту због Евхаристије, због јединства са Богом и свима светима у Цркви, а не због нерада. 

Радни је дан, људи раде, па су милиони, милијарде људи и даље живи. Оно што је далеко важније јесте да Бога и Светитеље поштујемо на доличан начин. Ако можемо, учествоваћемо у Литургији. Или ћемо се помолити за чврсту веру и силну љубав, макар приближну оној какву је Марина имала. И такву љубав ћемо сведочити кроз живот. 

Ако Свету Марину можемо назвати огњеном, то није због тога што су је огњем палили, ни зато што огњем сажиже оне који раде у њен празник. Она је Огњена због огња вере и љубави који у њој и даље пламте. А наше је да се запитамо да ли и колико изгарамо вером, или смо млаки, можда чак и хладни.

Нека је свима срећан празник.

Марко Радаковић

Прочитајте и: Сме ли се купати на Огњену Марију?

Запратите на фејсбуку овде и инстаграму овде