Самосажаљење

Самосажаљење
„Свакоме је његова мука највећа“, каже стара пословица али неки људи то сувише дословно живе и тону у самосажаљење. Временом сам уочиио да они у разговору са другима ни не траже решење, па ни утеху, већ још некога ко би их сажаљевао. Као песник кад пева о свом болу, па га дотера, хиперболише, учини примамљивим, да би на послетку уживао у тако опеваном болу, многи људи уместо да реше проблем они, ето, од њега стварају неку своју поезију и сладе се њоме. Као да уживају у мучењу себе. Емотивни ауто-мазохизам. Неретко су то особе гладне и жедне љубави који нису спремни исту да пруже (а могуће и што љубави нису ни научене, па ни не знају како). Но чешћи је случај да су то људи који траже неког ко би их саслушао, док они сами нису заинтересовани за туђу причу и живот. Уколико би саговорник то прозрео и одбио, одмах би почели покушаји манипулације, представљајући саговорника као неког ко је себичан, окрутан, итд. Ако би саговорник и рекао да треба да престане са самосажаљењем и направи промену, следили би изговори и опет оптужбе због грубих речи.
Живимо у почетку ере емотивних бескичмењака, где се свака неправда доживљава као трагедија епских размера; свака груба реч, макар речена у доброј намери, као говор мржње; свака псовка као физичко насиље, итд. Људи, исто тако, веома тешко прихвате да други могу с пуним правом да се према њима поставе као да за њих нису важни. Све док неко не угрожава твоја права, он не мора уопште да те поштује или воли. Е сад, проблем је што многи сматрају да су њихова права далеко већа него што заиста јесу. Овакво схватање, као по обичају, имају лоше васпитана деца која и кад одрасту остају размажена деришта. Саветујем често особама који тону у самосажаљење да посете неког у болници или психијатријској установи, у дому за незбринуту децу, у затвору, или да бораве чешће на гробљу јер и оно је добар васпитач. Па после свега тога нека оду у цркву и захвале Богу на свему што имају и помоле се мало за оне које немају скоро ништа. Нашој беди највише помаже кад се чешће молимо за друге него за себе. Али не вреди, овај савет не роди плодом. Њихова мука је највећа. „Јесте то мука немати разум или умирати у болу, али мене је девојка оставила. Јесте то мука што има људи са већим проблемима, али не могу им ја помоћи кад не могу ни себи помоћи.“ Е па не могу ти ни ја помоћи. Неће ни Бог ако ни не покушаш заиста сам себи да помогнеш.
Временом сам уочио образац овог понашања већ у самом почетку дијалога и немам воље, ни снаге да водим исцрпљујуће разговоре са људима који, у ствари, желе инстант решење не увиђајући да је оно углавном у њима самима. Овоме свему бих додао склоност поменутих људи да врло лако оптужују друге и још лакше оправдавају себе. Тако ће туђи пропуст или грех бити приказан гротескно и страшно, док своје пропусте или грехове умањују или оправдавају. Постоји и друга фракција, оних који се самосажаљевају и због својих погрешних одлука, ма колико се давно десиле. И опет – крив сам Ја у прошлости, а не овај Ја, у садашњости, пред којим су одлуке и који има могућност да мења свој живот. Но, све је то од особе до особе, и не треба их гурати у неке заједничке кутије са налепницама. У закључку – манимо се самосажаљења. То је пројава превелике љубави према себи. Поменимо ове тужне људе у молитвама и не дозволимо да нас увуку у свој свет безграничних и често неоправданих жаљења. Ако сте се и сами препознали, препоручујем доброг духовника и психијатра.
Кога додатно занима ова тема нека прочита други текст на исту тему истог аутора овде.
Марко Радаковић