Друштвени наратив у служби српске културне самомржње

Један од задатака сваке револуције јесте да поруши наративе на којима је претходни поредак изграђен. Револуција је успела када људи више не примете да се догађа. Најмоћније идеје су оне које су узете „здраво за готово“ од стране оних који их примењују.
Како смо дошли до тога да у Србији у медијима завлада културна самомржња?
Свако друштво има своје наративе који га чине оним што друштво јесте. Ти наративи су, између осталих, да су људи поштени, сваки човек је исти под законом, закони су ту да нас штите, ми смо слободно друштво, итд. Ови наративи садрже довољно истине да им се поверује, али су бар толико и само лепе жеље. Они су „митови“ у оба смисла те речи: нису увек или потпуно истинити, али преносе културна уверења, тежње и стандарде понашања.
Ови наративи (митови) се протежу и на институције сваког народа и државе: наша земља (која год да је) јесте земља мира, реда и добре владе; државни функционери поступају у најбољој намери за заједнички интерес; јавна управа је безазлена; правни систем је праведан и неутралан. Такви наративи (митови) омогућавају цивилизацији да настави у релативном миру и хармонији без озбиљног прекида, чак и када се чињенице не поклапају сасвим са причом. Друштвени наратив, дакле, неминовно диктира културу и политику.
Но, шта се дешава када се тај наратив промени? Маркс је изрекао чувену реченицу: „Философи су до сада само тумачили свет на различите начине, поента је, међутим, да се он промени. До скоро, стандард цивилизованог друштва је био наратив да сваки појединац има право на исти третман под законом. Устав Републике Србије, наизглед, гарантује формалну једнакост. Речи у уставу описују универзално право на једнак третман под законом. Исто правило за све - односи се на појединце, а не на групе. Међутим, одмах поред формалне једнакости у Устав је убачен појам Социјална правда, према којој се људи не виде као појединци, већ као припадници идентитетских група, укључујући и оне према раси, полу, сексуалности, итд.; и у којима моћ, привилегија и угроженост дефинишу односе међу групама, које су или жртве или угњетачи. То, дакле, значи да је према тзв. Социјалној правди веома важно којој раси, полу, сексуалности припадате, јер на основу тога бићете или привилеговани или прокажени.
Најновији пример неприметне промене друштвеног наратива према Социјалној правди је Закон о тзв. родној равноправности. Тај закон претпоставља да једнак третман под законом није оно што Устав Републике Србије захтева. Према овом закону, одређена група људи је окарактерисана као „жртва“, те сходно томе припадници те групе морају да буду привилеговани у односу на остатак друштва. Нови закон о тзв. родној равноправности не види жену као појединца који мора да има исти третман под законом, већ као припадника „угроженој“ идентитетској групи. Суштински, овај закон је промена наратива друштва, јер појам Социјална правда у Уставу сада легализује дискриминацију у корист „угрожених” група. Друштво може да живи у убеђењу да га закон штити од дискрминације, али Социјална правда у Уставу, чини дискриминацију легалном. Скоро неприметно се, дакле, кроз законодавне институције, мења друштвени наратив, а самим тим и свест и култура друштва.
Наука је такође жртва тзв. Критичке теорије и постмодернистичког прогресивизма. није остала имуна на промене. Научни метод је метод истраживања, а никако неки одобрени скуп закључака. Научни метод подстичу скептицизам и неслагање, а не консензус и ауторитет. И док се од науке очекује да буде највећи изазивач диктатури, научни властодршци, сада су деспоти, диктирајући понашање са проповедаоница прес-конференција. Ето рецепта за стварање „секуларне религије“. По кратком поступку, према политичким потребама стварају се вештачки митови. Идеја о глобалном загревању је постала нормативни наратив у научним круговима. Па, идеја о тзв. америчком сну, није ништа мање мит, од било ког другог, и заједно са идејом о Европској унији, представљају моћне идеје које диктирају глобалну политику и позивају народе на саможртвовање - одбацивање свега што се не уклапа у тај наратив.
Ни историја није остала имуна на потресе у друштву, те се сада историја третира као орвеловска рупа у сећању, где су чињенице протеране јер су се нашле на путу у потрази за жељеним наративом. Тако чињенична историја Србије више није важна, важан је наратив – Велика Србија која све око себе угњетава и треба је спречити и угушити свим расположивим средствима. Криза на Косову и Метохији је мање питање саме јужне покрајине, а више шта она представља. Када се историја „канцелује“ (брише, пориче, изврће), права мета су ставови живих. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност, а ко контролише садашњост, тај контролише и прошлост – пророчки је рекао Џорџ Орвел. И поред чињеница које сведоче супротно, Срби ће колективно бити угњетачи и насилници, јер је то закључак који Критичка теорија захтева за политичке прилике тзв. региона, а вероватно и шире. Чињенице су друштвено условљене, тврде постмодернисти, и продукт су привилегије и угњетачког односа моћи, кажу заговарачи Kритичке теорије. Другим речима, чињенице су важне само онда када подржавају „прави“ наратив.
Но, једно је наратив културних промена који се намеће споља, али друго је да ли ћемо ми прихватити тај наратив, те ситне лажи које се намећу као страно тело у живом организму, и због којих друштво престаје да има самопоштовање и полако атрофира. Нека лаж дође на свет, нека чак и тријумфује, али не преко мене, говорио је нобеловац Александар Солжењицин. Друштво не може опстати на лажи, посебно не на дуге стазе.
Стајати у истини је наратив којим се некада српски народ дичио, а онај ко је имао храбрости да то учини постајао је народни херој. Наратив који је запутио српског вођу и српску војску те 1389. године био је, не да осваја туђе, него да остане „свој на своме“. А, народ до данас гледа тај подвиг кроз новозаветну веру. Ако постоји „златно доба“ у дугој и тешкој српској историји, онда то може да буде оно доба када су у Србији хероји били они који су до краја остали постојани у истини, а то не би требало олако „канцеловати“, нарочито у време када се истина представља као релативан, па и субјективан појам.

Ако Србија као друштво има свој наратив, то је онда природан наратив који произилази из самог друштва. Но, проблем је када се споља намеће наратив који је стран једном друштву. Не треба очекивати да темељна начела српског и међународног права и друштва могу да одоле оваквим субверзијама. Рим не може бити сачуван од Визигота, ако су Визиготи завладали изнутра. Револуционари критичке теорије, социјалне правде и постмодернистички прогресивисти су већ инфилтрирали институције са својим нормама и едиктима и културолошка апокалипса је већ на помолу. Ако се не спречи ова скоро неприметна културолошка револуција, грађани Србије, који се не слажу са новим поретком, постаће варвари који споља гледају шта се догађа унутра.

Свештеник Владимир Вранић

pouke.org