Основне врлине духовног оца - проницљивост и љубав

Требало би доста времена да бисмо описали личност духовног оца, начин како је та личност изашла на површину из вековне црквене традиције, и да набројимо појединачне врлине које красе истинске Старце.

Прва је проницљивост. ”Другим речима, способност да интуитивно продре у тајне туђег срца, да разуме скривене тајне којих други није свестан. Духовни отац види даље од уобичајених поступака и навика, којима ми скривамо нашу истинску личност од других – па чак и од себе. А изнад свих ових баналних детаља, он зачиње јединствену особу – ону која је била створена по лику и подобију Божијем. Ова сила је духовна, а не физичка, то није хиперсензитивна перцепција, нити је освећено обожење, већ плод благодати, чији је предуслов стална молитва и стални аскетски подвиг.” (Kалист Вер стр. 126-127)

Врлине духовног оца откривају се као расуђивање помисли. Расуђивање по св. Симеону јесте духовна ”лампа” и ”око,” којим духовни отац може да види шта је у његовом сопственом срцу и у срцима његове духовне деце. На тај начин, он је у стању да сваки пут успостави тачну дијагнозу и да препише одговарајућу терапију. Расуђивање које, као предуслов, има чистоту срца јесте врлина – дар Светога Духа. Зато духовни отац “који нема светлост Духа Светога унутар себе, нити може да види своје поступке, нити је потпуно обавештен да ли су они угодни Богу. Он неће бити у могућности да руководи друге и да их научи вољи Божијој, или да буде достојан да распозна туђе помисли.”

Друга врлина духовног оца је љубав, способност да воли друге и да на себе преузме страдања и патње других. Без љубави не може бити ни духовног очинства. Љубав, по нашим духовним учитељима, није само најбитнија особина, већ темељ и суштина духовног очинства. Љубав за друге подразумева ”састрадање,” дељење свих страдања са њима – што је дословно испуњавање речи ”понесите терет једни другима и испуните закон Христов” (Гал 6,2). Духовни отац је онај који носи терет своје духовне деце. Он преузима на себе њихове жалости, њихове кривице, њихова страдања, њихове грехе. Он пати и неуморно прати њихово узрастање у Христу. ”Брате Адреј, душо моја драга,” пише авва Варсануфије једном од своје духовне деце, ”ни трептај ока не прође а да те немам у својим мислима и молитви, и ако те ја љубим толико, онда Бог, који те је створио, љуби те још више. Њему се молим и Њега преклињем да те руководи по Његовој светој вољи” (Никодим Агиорит “Kњига о Варсануфију и Јовану)

У истој књизи сусрећемо потресну молитву која потврђује огромну љубав духовног оца према својој духовној деци: ”Ево, ово сам ја и чеда која си ми дао, заштити их именом Твојим, заштити их десницом Твојом. Води их ка луци воље Твоје и испиши имена њихова у књизи Твојој... Господе, уведи и чеда моја заједно са мном у царство Твоје, или и мене избриши из књиге Твоје... (као и горе, Одговор 99, стр. 82-83)

manastir-lepavina.org