Улога свештеника у духовној нези болесника који умиру

“ У смртном часу умирући сагледава цео свој живот врло јасно............и ужасан страх испуњава његову душу. Једном ће тако бити и са нама.”
 Свети Тихон Задонски
Религиозна веровања умногоме могу да утичу на брзину опоравка пацијента и однос према лечењу. Духовна подршка је посебно важна у збрињавању болесника који умиру услед одмаклих стадијума болести.
Национална истраживања у Америци подржавају идеју да су религија и духовност важан сегмент живота за већину људи у општој популацији. Истраживања показују да пацијенти који осећају духовно подршку имају бољи квалитет живота.
Када пацијент у одмаклој фази болести умире, духовна веровања могу бити од велике помоћи али и извор питања и сумњи. Веома је важно поштовати духовна веровања болесника и његових старатеља. Важно да болеснику буде доступан неко из исте верске традиције, са ким може, уколико то жели, да поразговара о питањима која га муче.
Постоје многе ствари које се могу учинити да би болесник са неизлечивом болешћу стекао духовни мир, удобност и прихватио смрт. Уколико пацијент то жели, у оквиру духовне неге би требало позвати свештеника који ће пацијенту другачије образложити болест као и однос који има умирући човек према вечности. Закаснело обраћање свештенику за помоћ обремењено је лишавањем могућности да болесник добије предсмртне поуке, да се исповеди и причести. Покајање човекове душе скривено је од наших очију, оно је велика тајна. Међутим, у тренутку покајања пред свештеником, или у тренутку припреме за исповест, у човековој души долази до велике промене. Господ познаје људско срце и види те промене у човеку, а то може да измени његов удео у вечности.
Умирање и смрт јесу известан и неизбежан део завршетка људског живота али и поред те чењинице они могу бити још једна етапа доброг и квалитетног живота. Наш земљски живот је припрема за будући живот, а та припрема се завршава смрћу.
Јеванђелисти у Библији често истичу да се Господ Исус Христос знао заустави уз поједине људе, да је око њега увек било масе света, а он им је даровао опроштај грехова, своју љубав, пажњу и исцељање.
По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, помазивали јелејем многе болеснике и лечили их. /Марко, 6, 13/.
Попут Господа Исуса Христа и апостола и свештеници верном народу Благодаћу Духа Светог дарују опроштај грехова, исцељење, подршку, помоћ и разумевање.
Свети ап. Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће, и подигнуће га Господ. И ако је грех учинио опростиће му се“. / Јак. 5, 14-15/.
С тога је потребно поштовата духовна уверења болесника који верују у Бога и имају потребу, да у оквиру духовне неге, патњу, страх и бол поделе са свештеником. Важно је нагласити да уважавањем религијских уверења исказујемо поштовање болеснику као индивидуи, код њега развијамо осећај задовољства и самопоштовања, што доводи до лакшег подношења болести (боли), бржег опоравка или мирне смрти.

извор: Поуке.орг