Чекаоница

Не волим да чекам ред код лекара. Али не могу порећи да и то уме да буде занимљиво. Да би прекратили досаду људи често започињу разговоре. Нарочито старије особе. Ми, нешто млађи, имамо грозну навику да сваки моменат чекања испунимо чачкањем мобилних телефона. И баш док сам губио време на свом фејсбук налогу приђе ми старији господин који је носио наочаре и стаде испред мене.

Чекаоница

„Желите ли да седнете?“, упитао сам и одмах затим видео да има сасвим довољно столицâ.

„Знате ли Ви како се овде уплаћује паркинг?“

„Укуцате 9251.“

И ту ми он пружи свој мобилни.

„Знате ли број своје регистрације?“, упитах.

„Морам да видим. Нећу до тад стићи на ред.“, и он оде напоље, до паркинга и свог аутомобила.

У чекаоници се осећао благи мирис хлора. Било је мало загушљиво, а при том смо сви морали да носимо маске. Просторија је малена, окречена у једноличну светло зелену боју, са једним прозором у чијој унутрашњости се настанио паук. Преко пута  мене је стари брачни пар разговарао са деком којег су управо упознали. Он је објашњавао како узгаја дрен, како је та биљка веома здрава и како ће им драге воље поклонити ракију и мелем који прави.

„Купили  бисмо  ми  то.“, одговара бака и ћушка свог деду лактом.

„Да, да, купићемо.“, намешта њен муж свој плави качкет.

„Коме је потребно, лек не продајем. Не пада ми на памет!“, добронамерно вели ћелави деда.

„А да ли имате саднице,  да засадимо?“

„Не, немам сада... Али следеће године ћу Вам дати!“

„Ако Бог дâ, па будемо живи!“, каже овај с качкетом.

„Тако је, ако Бог дâ, па будемо живи следеће године.“, рече ћелави. И занимљиво је, они то нису рекли у некој шали, нису рекли ни са неким песимизмом или склоности ка трагедији (јер знају некад старији људи да стреме таквој мелодрами), рекли су то помирљиво, као констатацију, као да причају о томе да ли ће догодине родити кукуруз. Засадаћу то дрво ако ми Бог дâ да будем жив. Ако не дâ, нећу га засадити.

Одједном се опет појави онај декица са замагљеним  наочарима, сав задихан, пружајући ми мобилни.

„Укуцао сам регистрацију, и број за паркинг, и неће.“

Гледам, и заиста, пише како није могуће послати поруку.

„Немате довољно кредита.“, кажем.

„Немогуће, уплатио сам данас 200 динара.“

„Можда сте телефонирали?“

„Нисам.“

Покушам ја опет, и стварно неће.

„Пробајте све малим словима!“, добацује човек под плавим качкетом.

„Не сме малим словима.“

„Пробај, мени једном тако хтело.“

Пробао сам и опет исто: порука не може да се пошаље.

„Чек да пробам са свог телефона.”, велим ја.  „Ево. Све је у реду. Уплатио сам Вам  паркинг.“

Дека стоји преда мном, сав збуњен, видим да му је непријатно.

„Све је у реду, опустите се.“

Али он извади сто динара и пружи ми.

„Немојте, молим Вас.“, одбијам. „Не треба.“

„Треба, треба мени. Узмите.“

„Заиста нема потребе.“

И онда приметим да је човеку веома непријатно и да бих га више повредио уколико не бих узео тих сто динара. Желим да вратим кусур, до вредности паркинга, и то одбија и захваљује се.

„Испред маркета не наплаћују паркинг, а наплаћују испред болница.“, вели деда који продаје дрен. Почели смо да причамо како су и места за паркинг ужасна, како често нема места ни у споредним улицама за паркирање, од када је корона почела да се шири. Онда је брачни пар почео са мобилног телефона  да показује слике своје деце и унучади  ћелавом  човеку. Чак су му рекли и где им је кућа, да дође на кафу и донесе дреновачу. У  реду за преглед код лекара рођено је пријатељство. Разменили су бројеве телефона. Размениће и природне лекове и савете о здрављу. И дружиће се, колико им Бог дâ времена да поживе.

„Ја се никад нисам пелцовала кад сам била Ваших година.“, обрати ми се бака. „Са температуром сам ишла на посао и старала се о троје деце. Све човек лакше поднесе и лакше се избори. А сада је довољна мања температура да ме боли цело тело. Да не могу да устанем. И онда, шта ћу, узмем те вакцине против грипа. А види тебе. “, баки се насмејаше и топло зацаклише очи. „Млад. Снажан. Здраво деб'о. Ти  можеш... “ Чекао сам да заврши мисао, али није. Пренула ју је сестра која је прозвала следећег пацијента. И бака  је заборавила шта ми је хтела рећи.

Зачули су се звукови мобилног телефона. Неко је добио више порукâ.

„Ето. Тек сад су прошле поруке.“, рече човек с наочарима. „Три пута су ми наплатили паркинг.“ Ја се маших новчаника да му вратим новац. „Немојте, молим вас!“, рече одсечно. Убрзо су га прозвали, а за њим и ћелавог. Остадох сâм са брачним паром.

„Ти имаш више слике наше деце него ја.“, рече деда, некако тужно. „Требамо зовнути Славка да ми то пребаци.“

„Шта ће ти, можеш узети од мене мобилни кад год хоћеш.“, вели му бака.

„Нека, ја волим да имам код себе. Немам ниједну слику од Ањиног рођендана.“

„Тада си био у болници, оперисао си жуч.“

„Није жуч, брух сам тада оперисао.“

„Ниси брух, брух си у септембру.“

„А кад је ово било? У марту, беше?“

„Да.“

„Шта сам оно у марту оперисао?“

„Стент.“

„Ма није стент, то је био у јануару.“

Слушам овај симпатични пар како прича о операцијама и болестима као да су свакодневне, неизбежне и сасвим нормалне ствари и смејем се сâм себи што сам ситну бољку себи представио као страшну и опасну. А они, иако би радије били здрави, чили и млади, прихватају оно што живот доноси и боре се с тим, боре се једно уз друго.

Много сам још тога запазио у чекаоницама, смешног и тужног, трагичног и животног. И можда се погрешно називају „чекаоницама“ јер чекање претпоставља неку статичност, досаду, пропало време. Мислим да човек и чекање треба да доживи као прилику да нешто доживи, каже, учини, запази, осмисли.

Па и кад чујем оно „чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ не сматрам овај живот пуком чекаоницом. Али да није других, то би живот и био. Пуко чекање, а не знаш ни шта чекаш, ни зашто. На крају свега, шта ће нам и здравље ако немамо коме да дарујемо своју пажњу, време, љубав, плод нашег труда? Без других, живот је мален, загушљив, живот су досадни светло зелени зидови и благи мирис хлора. Без других, живот је чекање без смисла.

 Марко Радаковић