О фризурама и фризерима

„Шта мислиш, како ми изгледа фризура?“, пита ме жена. „Јао, лепо, баш те је добро ошишала.“ „Пусти шишање, фризура каква је?“ „То сам и рекао.“ За мушкарце, фризура једнако шишање.

О фризурама и фризерима

„А ова шишка, јао, зашто ми ово није решила, тек сад  видим.“

(Ћутке с њом посматрам њен одраз у огледалу, пратим њене реакције да бих се снашао.)

„Искрено, шта мислиш? Да ли ми ова шишка изгледа боље него пре?“

(Немам представу како је та шишка изгледала.)

„Много боље сада.“

„Лажеш. Знам кад лажеш. Уништила ми је косу. Реци ми искрено шта мислиш.“

(Немам апсолутно никакво мишљење о шишци. Ама баш никакво. Табула раза. Вакуум. Ништавило. Не-биће.)

„Мислим да изгледаш прелепо, баш те је фризура освежила.“ (кренем да је загрлим)

„Да, али о шишци, шта о њој мислиш?“

„Она је саставни део освежавајуће фризуре. Цео концепт те фризуре би се распао као кула од карата да није баш такве те шишке. Она је најзначајнији камичак у мозаику сикстинске капеле твоје фризуре коју на својој лепој глави носиш.“

„Ти немаш појма ни шта те питам, зар не?“

„Благе везе немам, ајмо вечерати.“

Жене придају велику пажњу фризури. Чини ми се да сматрају да је фризура трећина њихове лепоте. Замислите сусрет две жене сређене за неки излазак. Очекују да једна другој буду жири. Прво ће једна другу одмерити од главе до пете, обрнуће се око своје осе, шта су обукле, како им стоји, очекују коментар. Онда ће се загледати у лице и шминку. И неизоставно: „Каква ми је фризура?“.  

За жене је шишање нешто сасвим друго него за мушкарце. За нас је то практична, хигијенска ствар, тек на десетом месту размишљамо о естетском елементу (па, већина нас, ваљда).

За жене је фризура ствар лепоте, поноса, престижа, женствености, сексипила, некад и ауторитета. Кад једна жена каже другој како јој је лепа фризура, ова као да малчице порасте, као да је добила дневну дозу оптимизма и елан  да настави даље.

За мушкарце је коса –  длаке на глави. Штити  од сунца, скупља зној. Згодна је ако се задеси да немаш о шта да обришеш опране руке, па 'нако, мало по коси. Коса је сметња јер мораш редовно да се шишаш да не изгледаш неуредно. А ако оћелавиш, опет мрзиш косу, јер ти глава дође већа и делујеш маторије. Но брзо се, некако, на то навикнеш јер схватиш колико ти је ипак боље без косе. Ко је шиша. Хехех, ко је шиша.

Жене заказују фризерку по месец дана унапред, као да је хирург. Онда остану тамо неколико сати, врате се задовољне, испуњене, као да су извршиле неки значајан, друштвено и лично користан женски ритуал. Углавном сазнају много трачева, а нама мушкарцима не открију ни десетину. Вероватно јер смо у фазону „ви, жене, само трачарите у салону“.

А није да смо ми, мушки, много бољи. Да се не лажемо.

И мушки фризер почиње разговор са муштеријом. Нисам упућен у њихово школовање, али сигурно има неки предмет „Комуникологија шишања“. Циљ је да ти се муштерија не смара, да је запричаш, заинтересујеш, да те зготиви и опет дође. Некад је то незгодно јер мораш за почетак да нађеш неке опште мушке теме. Додатно је незгодније ако сам  та муштерија ја.

„Јеси гледао Барсу синоћ?“, пита ме фризер након првих потеза маказама.

„Кога?“

„Барсу.“

„Шта је то?“

„Како шта је, фудбал? Барселона.“

„Ааа... Не знам, не пратим ја спорт.“

И оде бар половина могућих тема низ воду, али труди се.

„Видиш ти ово време. Никако да се стабилизује.“

„Зло.“

„Кажу да ће сутра киша.“

„Ваљало би.“

„Како теби на послу?“

„Ево сад сам с посла, причао седам часова, нисам ћутао уопште. А ни деца не ћуте, жива, немирна, само причају.  Баш сам се уморио. Код тебе?“

„Аха. Па. Ево.“

Неугодно је кад промениш фризера. Овај први фризер често то прими некако лично иако то никад отворено не испољи. Али ту нема ништа лично. Често нема везе ни са квалитетом шишања. Моја „тројка“ није компликовна фризура. Овај нови фризер ми је ближи, мања је гужва, годиште смо па се лакше испричамо јер имамо сличније теме, драго ми је да помогнем неком ко тек почиње да развија свој посао. Дакле, није до неке грешке првог фризера, до мене је.

Сретнем старог фризера на улици и он се јави али у пола поздрава се сети како се ја више не шишам код њега, па као да му би непријатно, као да се, Боже опрости, јавља некој бившој девојци. Ја отпоздравим, некако и мени непријатно што, ето тако, одох из салона без поздрава, а толико година ме је шишао. А и шта да му кажем? Нећу сигурно:

Није до тебе, до мене је. Дошло је време да наставим даље. Мислим да свакако треба да будемо пријатељи. Заслужујеш много боље, ја се шишам једном у два месеца. Нисам спреман за сталног фризера.

Но мењају се и мушкарци и њихов однос према фризури. Баш недавно, реко', ајд сачекаћу, једна муштерија се шиша, часком ће то. Потраја то сат времена. Захтеван неки. Те ово би овако, те оно би онако. Те ајд ми ово овде мало тање, ајд ми ово дуже. А фризер се презнојава, изводи акробације и немогуће углове маказама, блитвом и машиницом. Послагао пет различитих врста маказица и чешљева, па се приближио човеку да му сече скоро длаку по длаку, по жељи, као какав хирург за косу, а још и ону маску мора да носи – прави хирург. Ја узео мобилни и смејем се, да испадне да сам видео на интернету нешто смешно, а не да се смејем целој ситуацији. Устаје оперисани, огледа се два минута, уноси се у огледало, сваку длаку да види, па у неколико наврата још молида му се држи оно огледало, да види себи потиљак. Излази најзад,  па опет стаје, па онако из даљине покушава да види себе с новом фризуром у одразу излога. Велим ја фризеру да би брже ошишао Версајски врт но његову главу.

Кад сам био клинац, деведесет посто дечкића се шишало на кеца, двојку.  На школским сликама сви скоро ћелави. Можда је било и до вашака, ко зна, па нам се свидело. А и криза била, ређе се шишаш ако се ошишаш скоро до главе, па пустиш да нарасте поштено. Но  данас су и дечаци захтевни по питању фризуре.

Тако је  једном приликом код фризера дошао отац са дечаком од неких девет година. Дечак зрео за шишање али види се да је терао косу у страну и фурао неки фазон. Али отац наручи  за малца шишање на тројку, четворку, тако нешто.  

Мали, кад је видео да машиница поштено  ради пос'о, у плач:

„Нећу овако, смејаће ми се сви! Стани, стани!“ Фризер, јадан, застаде, а ћале ће:

„Само ти њега шишај.“

И тако, фризер шиша, а мали  шмрца и сузе лије, смејаће му се сви у разреду. Ето, можда неко од ових изузетно доконих људи и ово протумачи као неко насиље над децом, но мени није падало на памет да извољевам са фризуром или оним што ћу да обучем, па ни оним што ћу да једем. Родитељ ти купи, спреми и испегла шта ћеш обући, стави ти доручак на тањир, и да ти тадашњих двадесет динара да те већ пензионисана фризерка Тереза ошиша на кеца. Ако ти се неко смеје, тако је, људи се смеју ако не одговараш њиховим идејама лепог, научи то одмах и научи да њихово мишљење није важније од тебе, ни од труда твојих родитеља. 

Но времена се мењају, ко зна шта је ту све посреди. Деца су данас окрутнија да повреде, а нежнија да се носе са животом и одговорношћу.

Данашња деца су толико осетљива, вероватно више ни не ударају чвоке након што се ошишају! Ем то боли физички, ем и емотивно, поквариће им фризуру. А то је био читав један ритуал храбрости, долазиш у школу и подмећеш главу да  други о њу ударе чвоку ко зна колико пута! Нема плача, нема љутње, можеш само да кажеш „јао“, почешеш се и смејеш се с осталима својој ситуацији. Вратићеш им кад се они ошишају. Ударићеш и ти свој печат као потврду да си примио к знању да је твој друг ошишан. Без обзира како је ошишан.

Но вратимо се у скорашњу прошлост. Кад смо били у неким кризним, тешким годинама,  дуне ми да се ја сâм шишам, да не плаћам фризере. Дошли код мене на посао они што продају робу на рате, и ја купим миксер и машиницу за шишање. Дођем кући, жене још нема, реко' зарастао сам баш-баш, идем се ја сâм ошишати. Госпођа долази у сред процеса, у том угасим машиницу, она има шта и да види:  ја седим на сред дневног боравка, новински листови око мене по поду, до пола ошишан на кеца, да ми се кожа види. Као да сам, Боже опрости,  доживео неки слом живаца, па се решио на такав потез.

Срећом, нисам дуго остао у убеђењу да је сасвим у реду да са сâм шишаш (или неко твој). Можда неко има скроман таленат и то му успева, но мени је увек нешто остајало неједнако ошишано. Један зулуф дужи од другог, скратим други да израванм, па га прекратим. Одем и овај први да тако прекратим, да буду једнаки, омакне ми се апарат, остане дијагонална штрафта. И све тако.

Но поменуо сам да смо и ми мушкарци трачаре код фризера. Јесмо, но то иде у другом смеру, неком кориснијем. Запричају се све муштерије и фризер. Ту се сазна ко продаје ауто, ко тражи стан, ко је добар мајстор за веш машине, раде ли још пут ка Врбасу, ко је добар или лош зубар и тако даље. Делимо анегдоте из својих живота или неке споредне из туђих живота (трачаримо, јашта, али мало). Не желимо да се дуго задржавамо, тако да прича никад не оде сувише широко.

Али  гушт је кад седнеш  на ону столицу па се она подеси твојој висини. Као да оживи пред тобом сећање кад те је деда водио код својих фризера, па се завалиш поред њега, у суседну столицу док вас шишају. Скоро да могу да осетим мирис  Бриона који је стављан на његово свеже обријано лице. И данас ми је некако симпатично кад ти фризер  стави ону портиклу за длаке (или како ли се већ зове). Па ти зазуји апарат око главе, мало се јежиш од звука, гледаш у огледалу како се ослобађаш сувишних длака и осећаш како полако постајеш свежији и лепши. После шишања те фризер чисти оном четкицом као да си древни артифакт. Изађеш из салона и осетиш се мало слободније, као да си мало лакши, мало поноснији – ето, свете, гледај моју уредну појаву! Окупаш се, па онако с времена на време задовољно пролазиш дланом кроз свеже исецкане, оштре длаке, играш се. Заборавиш да си се ошишао па се изненадиш кад се видиш у огледалу, насмејеш се томе и поздравиш себе што си леп. Изађеш напоље па боље осетиш сунце, ваздух и поветарац. Кад све то саберем, можда ипак могу да разумем и зашто је женама фризура важна. Можда имамо веома различите приступе, али нема ништа лоше у томе да удовољиш својим ситним жељама и осетиш се задовољан собом.

Осим ако се шишаш на тарзанку. То је онда јако лоше. 

Марко Радаковић

Слична прича Свадба

" alt="" />