Како човек стиче праву глад за Богом?

Како човек стиче праву глад за Богом?

„Блажени гладни и жедни правде“ (Мт. 5:6)

„… Свети Хроматије Аквилејски допуњује ово Златоустово објашњење и објашњава какав наш однос треба да буде према правди, то јест, према праведном начину живота. Он каже: „Ми смо дужни да стремимо ка праведности не просто жељом, не празним поривом страсти. Зато Господ и назива блаженим људе који стреме ка правди, који горе унутрашњом жељом, која је слична глади и жеђи“. Дакле, светитељ говори да је потребно да имамо унутрашњу ревност, да наша побожност и жеља за праведношћу не зависе од порива који дођу и прођу, већ да та жеља буде слична природној потреби коју човек осећа када жели да утоли глад и жеђ – чак и онда када нам се нешто не ради. Зато блажени Јероним говори да треба да дођемо до таквог стања да непрестано осећамо потребу да вршимо дела правде.

Свети Јустин Ћелијски врло занимљиво говори о глади и жеђи коју осећа човекова душа. Светитељ објашњава да не постоји човек који не осећа ову глад, само је питање која врста глади је у питању. Ево како он пише: „Глад и жеђ душе могу бити нормалне и ненормалне. Ненормална је глад и ненормална је жеђ, када је душа гладна и жедна греха, сласти и страсти. Кроз ту глад и кроз ту жеђ гладује и жеђује и тражи своју храну и своје пиће све што је греховно и смртно у човеку. А грех и смрт јесу једина ненормалност у бићу човековом. И зато што су ненормалне, не могу се никада ни ова глад утолити ни ова жеђ угасити. Јер што више храни себе гресима и страстима, душа је све гладнија; и што више себе поји сластима, она је све жеднија. То је као кад човек жваће ваздух, да би утолио своју глад, или пије слану воду, да би угасио своју жеђ. Најбољи пример за то је блудни син: никако да утоли своју ненормалну глад и да угаси своју ненормалну жеђ иако их непрестано храни и поји страсима и сластима.“

Видите како ава Јустин који је живео у наше време, описује главни духовни проблем човека данас, човека који се у великој већини дави у страстима. Међутим, док за ову врсту глади и жеђи, свети Јустин говори да су неутољиве, за глад и жеђ по Богу пише следеће речи: „Нормална је глад и нормална је жеђ када је душа гладна и жедна вечне Истине, вечне Љубави, вечне Доброте, вечног Живота, вечног Блаженства, једном речју: вечне Правде… Као боголика, суштина човекове душе је увек богочежњива, то јест, увек гладна и жедна свега бесмртног… Стога се нормална глад и нормална жеђ душе, не само могу утолити и угасити, већ и наситити једино Богом.“

Док свети Јустин говори о оном миру који душа стиче једино у Богу, свети Петар Дамаскин допуњује и говори из другог угла, да душа која се креће ка Богу, поред испуњености душе, ипак осећа неутољиву потребу за Богом. Ово објашњава феномен да се Светитељи нису заустављали у свом подвигу, већ су на себе узимали често све веће и теже подвиге. Ево  речи светог Петра Дамаскина: „Ако ко не окуси нешто, онда и не зна чега се лишава, како говори свети Василије Велики. Тако и човек који је осетио сладост заповести и зна да га заповести брзо приводе подражавању Христу, снажно жели да стекне и друге, тако да ради њих често презире и смрт. Осетивши мало од тајни Божијих које су скривене у Божанском Писму, он снажно жели да их позна и колико стиче познања, више осећа жеђ и разгорева се, као пламен који букти. А пошто је Божанство недостижно за све, онда увек пребива у том стању“.

Видимо дакле да тек када човек осети сладост заповести, када крене да живи по Јеванђељу, стиче праву глад за Богом. Управо зато је веома важно да човек зна како да на прави начин нађе Господа, како да Га тражи онако како Бог жели. Јер није свако трагање за Богом успешно и није тачна изрека која се данас може чути да много духовних путева воде до истог Бога. Довољно је рећи да се Господ Исус не слаже са овим мишљењем јер говори: „Ја сам Пут и Истина и Живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јн. 14:6)…“

tvrdjavaistine.wordpress.com