Хришћанска радост није тек емоција

Наша радост није тек нека емоција усхићења и среће, а није ни ово модерно лајфкоуч правило „буди позитиван по сваку цену“ које човеку испира мозак да треба да се цери и кад му „није дан“. То није здраво. Бићу тужан кад сам тужан и бићу срећан кад сам срећан, али ће у мени увек бити будна свест да је Бог ту и увек ћу имати снаге да направим нови корак. Православни су радосни борци.

Хришћанска радост није тек емоција

То је срж Јеванђеља, бити радостан и бити борац. Поуздати се у присутног Бога и умножавати своје дарове.Нећу дозволити да нада напусти моје борбе, нити ће љубав престати да буде смисао свих мојих трагања. Хришћански мир није опуштеност хипика (који седи) на трави, нити је хришћански осмех гримаса радника у америчком ланцу брзе хране. Наш мир дозвољава себи да буде прекинут, наш осмех је искрен или боље да га нема. Бог нас је створио као различите и ми себе и друге прихватамо као различите и јединствене. Ако покушавамо да присилно будемо увек у једној емоцији и расположењу, па то би било противљење Божијој креацији. Ми стремимо ка свему што нам је Христос оставио као савет и пример, ходајући стазом коју је ставио пред нас, захвални на њој, не желећи туђу или другачију стазу, јер Бог зна шта ради и како ради. А наше је да стазу препознамо, са собом се тучемо и расправљамо, ка другима пружамо руке и ширимо осмехе, ка трећима можда и окренемо леђа, јер могуће је да желе да нас изгурају са нашег пута. И то се дешава. Но радост остаје. Не нужно као емоција, но као увек присутна добра воља. Као увек напрегнут мишић душе. Као топлина која допире изнутра, а уједно (и пре тога) од Самог Бога. Као песма која се може певати и у тужним и у срећним тренуцима, и у оба случаја звучала би као утеха и окрепљење. Наша је радост смисао којег се чврсто, чврсто држимо, као дете кад стегне Родитеља док прелази улицу. Наша је радост стисак руке између нас и Бога. Океан у нама који кад запљусне суве обале шуми: „Све ће бити добро“. И то ти даје снагу, чини да напор некад пролази као песма, чини да своју жртву никад не зовеш жртвом већ љубављу, животом. Та и таква радост те крепи, подиже, чини да се бориш, стално и изнова, кад ти све говори да си изнемогао и да треба да одустанеш и предаш меч. Али нема одустајања. Ми знамо шта је љубав. Ми знамо Ко нас држи за руку, Ко чује плач и саосећа бол, Ко је Победник и ко нас чини победницима. Знамо да је одустајање од човечности и борбе једини прави пораз. И зато гледамо Горе и ходамо тежом стазом. Ослушкујемо песму радости , трудимо се да запевамо њену мелодију и заиграмо по њеном ритму. И у болу и у благостању, глади и изобиљу, здрављу и болести, животу, па и у сусрету са смрћу – песма ће бити уз нас, да осмисли, оснажи, усмери и загрли, и нас и оне са којима се срећемо.

Алилуја.