Хришћанство је делатно или то није хришћанство

Нема и не може бити хришћанства без дела љубави. Христос је ту категоричан и не оставља много простора за тумачење: ко гладне не нахрани, болесне не обиђе, жедне не напоји, затвореницима не дође, те Бог неће уопште препознати као Своје. И обрнуто, они који тако поступе, биће призвани ка Њему, јер су Његови. „Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Мт. 25,40)

Хришћанство је делатно или то није хришћанство

Хришћани не треба да чине добра дела тик из интереса да ће због тога ући у Царство небеско. Ако тако рачунају, они тамо неће ући, будући да Бог, као Свезнајући, види да је ту уместо љубави све време било речи о борби за лични интерес, да је то самољубље. Исто тако, страх од пакла не би требало да буде једини разлог зашто не чинимо злодела. Овакво виђење је дозвољено само на почетном, васпитном узрасту хришћана. Као кад родитељ малом детету прети пецком уколико гура прст у штекер за струју. Кад дете порасте, довољно је зрело да схвати да гурање прста у штекер носи болне последице, али он више ни не избегава то да ради јер га ка томе ништа не вуче. Тако и зреле хришћане више ништа не привлачи ка злим делима: не зато што се плаше пакла, већ јер им се то чини неприродно, па тек онда опасно.

Често се у Православној Цркви истиче да она није харитативна институција јер су многи, под утицајем других конфесија, стекли погрешан утисак да ми на извесни начин „зарађујемо“ своје спасење. Овим се често Бог изоставља, Он се своди тик на неког Судију Који сабира наша добра и лоша дела, и то је то.

Православље говори како нисам ја тај који себе спашава, Бог је тај који ме спашава, али у мери моје жеље да Он живи у мени (Гал. 2, 20). Црква није харитативна институција, није никаква институција већ Заједница,  а харитативна делатност је итекако њен важан чинилац. И тако данас имамо два виђења, заступљена махом код лаоса, народа (а могуће и код неких свештенослужитеља, клирика).

1) У једном виђењу се сасвим превиђа тај харитативни моменат. Нагласак је на богослужењу, Причешћу, молитви, ходочашћима, итд. Верници више размишљају о правилима поста (да ли је на води, уљу, риби) него о ближњима, што је, могу слободно рећи, наопако. Не треба пост запоставити, али га не смемо поставити изнад љубави. Читају акатисте али не причају са првом комшиницом.  Ако и учествују у харитативним делима, то су махом она хуманитарног карактера, у којима нема директног сусрета са особом.

2) У другом виђењу се Црква своди на институцију која чува национални идентитет, обичаје и „спроводи“ хришћански морални кодекс.  Харитативне делатности се обављају али је упитно из којих мотива. Добра дела чине јер то „вера налаже“, „да окају грехе“ (некад упоредо док их чине или пре него што ће их учинити, што су индулгенције). Некад  људи чине добра дела да би други видели какви су они добротвори, те негде није чудна појава да се током или тик након Литургије на захтев добротвора читају на глас њихова имена.  Богослужење овим схватају као нешто што прати друштвене активности, или као једну од  друштвених  активности.

Постоји, дабоме, треће и најздравије виђење, у којем  се и богослужи и чине добра дела кроз захвалност и радост.  Не молимо се Богу и не чинимо дела тик да бисмо себе спасили, већ јер смо Богу захвални на свему што нам је дао, на свему што Он Јесте и на свему што је наш ближњи. Тиме, временом, љубав не постаје спољашњи стандард,  већ наше унутрашње биће. Нови Закон је, како је Бог рекао Исаији, записан у самом нашем срцу.

Љубав тако постаје као дисање, а дела као покрети тела. Не чинимо дела љубави зато што ћемо због њих у судњи дан срести Христа. Чинимо их јер то јесте сусрет са Христом. Зато Он и каже „мени учинисте“.  Исто тако, волети неког уједно значи и кретати се ка њему, сусретати га, чинити дела љубави.

 Љубав је делатна или то није љубав.

 Марко Радаковић