Маска, костим и улога

Маска, костим и улога

У јавности није добро бити искрен по сваку цену: својом затвореношћу штитимо друге од себе, али и себе од других.

Једно од занимљивих питања, на које су одговори повезани са практичном страном свакодневног живота, јесте како се људи представљају другима које не познају, или их познају али са њима нису блиски. Другим речима, како се људи представљају у јавном простору, било да је то улица, радна средина или нешто треће?

Велика је разлика између тога какви људи заправо јесу и како се представљају другима. У том смислу имамо две социјалне ситуације: блискост и јавност. У друштву оних с којима су блиски, људи се осећају прихваћено такви какви су, и зато се понашају аутентично – онакви какви заправо јесу. То блиске односе чини удобнима јер људи могу да се опусте и да покажу себе, своја осећања, своје праве ставове и своје жеље. Могу да буду отворени и искрени.

Неки људи не праве разлику између блискости и јавности, тако да су поносни на то што у јавности све другима „кажу у лице”. Они су поносни на то што нису лицемери, то јест они који „мере лице” и глуме одређена осећања а да их заправо не осећају, и што се држе народне „Попу поп, а бобу боб”. Овакав став није добар из неколико разлога, а његова последица је да други такву особу доживљавају као грубу и неотесану.

Уљудност и приватност

Први разлог је што се у јавном простору треба понашати културно, уљудно, љубазно. То једноставно значи да су други људи важни и да је важно како се они осећају. Уљудна комуникација уважава осећања других људи, тако да се пази да се други осећају пријатно, а избегава да се код њих изазове непријатност. На то указује и реч „љубазност”. Када осећамо љубав према некоме, тада нам је важно како се та особа осећа, а када смо љубазни, тада се понашамо као да волимо иако ту особу заправо не волимо. Другим речима, другу особу чувамо од тога да је не увредимо својом искреношћу или да је не доведемо у непријатну ситуацију нашом радозналошћу и љубопитљивошћу. Нашом затвореношћу штитимо друге од себе.

Други разлог што људи нису искрени у јавном простору јесте у томе што желе да сачувају своју приватност. Свако има неке тајне које не жели да подели с другима и на то има пуно право. Како не познајемо добро друге, увек постоји опасност да ће неко нашу приватну информацију искористити против нас. Нашом затвореношћу штитимо, дакле, и себе од других.

Та два разлога чине да пред људима са којима нисмо блиски носимо јавну маску, иза које скривамо своју интиму и приватност. Док је маска у јавној комуникацији нужно потребна, као знак културе, ношење маске у блискости је негација блискости. Зато су дволичност и лицемерност прекршај у блискости, али су корисни у јавности.

Има у излогу, нема у радњи

Овај део личности који се окреће ка јавности означава се на различите начине. Тако поред појма маска, користе се изрази: фасада личности, персона и излог личности. Управо овај последњи израз, излог личности, добро илуструје трећу функцију маске.

Ако замислимо да је особа продавница која има излог према улици (јавности), он служи да пролазницима представи шта има у продавници. Како је немогуће све што има у продавници ставити у излог, продавница се представља пролазницима одређеном селекцијом робе коју излаже. На исти начин и људи стављају неке своје особине у излог своје личности како би се представили другима. Зашто то чине? Зато што ако успеју да се представе другима на одређени начин у који ти други поверују, тада им понашање других према њима постане предвидиво.

Питање које се поставља јесте колико можемо веровати да се неко представио тако да изложена роба заиста постоји у „продавници”. У својој тежњи да се јавности покажу што веродостојније, људи не носе само маске већ и разрађене костиме и играју различите улоге. Лични утисак је да се две трећине људи веродостојно представља другима, а да једна трећина покушава да обмане друге. Обмана значи да у нечијем излогу има онога чега нема у радњи, као и да у радњи има нешто угрожавајуће чега нема у излогу.

Социјална интелигенција подразумева да људи знају да у јавности други носе маске, као и да те маске могу бити веродостојне, али могу бити и лажне, обмањујуће и заводљиве. Иза маске симпатичности може се крити предатор. Све то налаже опрез и дистанцу према сопственом првом утиску о некој особи. За познавање другог је потребно упознавање, а за упознавање треба неко време.

З.Миливојевић

politika.rs