Месни хлеб (Прича из богословије)

Дешавало се да у богословији некад останемо гладни. Али смо се међусобно помагали кад та мука наиђе.

Месни хлеб (Прича из богословије)

 Сећам се, једног хладног фебруарског поподнева, нас тројица извадила сићу из џепова и наслагали је на гомилу, да заједничким силама купимо неку храну и поделимо. Приложише Васа и Лала две згужване новчанице од педесет динара, али ја једва нађох неколико гвоздењака.

,,Једите ви, људи, немам ја ни за хлеб.'', кажем им.

,,Нема шансе, идемо сви.'', не дозвољава Лала. “Имамо довољно да купимо нешто да заварамо глад, нешто калорично и нездраво.''

У почетку сам такав договор одбијао али они запретише да ће се наљутити. И кренемо нас тројица у месару.

Смрзли смо се док смо дошли тамо. Док чекамо у реду, гледамо замрзивач и пикирамо шта бисмо смазали. Били су ту силни кулени, сланине, кобасице, па и сиреви, вода на уста иде, а ја стежем ону сићу у руци, знајући са колико располажемо, и колико треба од тога одвојити за 'леба, па упрем прстом у комадину нечега:

,,Хоћемо опет месни хлеб?"

То је било нешто најјефтиније после костију и црева, али могли смо узети тристо педесет грама, довољно да се заситимо.

,,То ћемо, на то смо навикли.", сложи се Васа. Чекамо ми свој ред, нека бакица у црној бунди и са црним шеширом пазари силне ћевапе, шницле, крменадле, а месарка сече.

,,Желите ли још нешто?", обриса месарка руке крпом, а ја помислих како има веће мишице него ја.

,,Да...", бака ће. "Даћете ми оног меса за мачке."

И тад месарка извади месни хлеб и одсече парче.

Васа се немо окренуо ка мени, а осмех му заигра на уснама.

,,Момци, шта ћете ви?"

,,Даћете нам сто педесет грама овог паризера."

Како да једемо нешто чиме људи иначе хране мачке?! Ми смо мислили да је за људску употребу! Тако је разрешена мистерија зашто нас је стомак често  мучио после конзумације месног хлеба.

Бог свети зна како смо нас тројица успели да поделимо сто педесет грама паризера. Шалили смо се да неки наши познаници имају тежи златни ланчић око врата. Знам да смо купили још векну хлеба и  мајонез. Поделили векну хлеба на равне части, намазали мајонезом и ставили по три парчета саламе, да добије мирис. Да смо се заситили, нисмо се заситили.

Али, ако ћете ми веровати, ја до дана данашњег памтим тај оброк као један од најлепших.

Марко Радаковић Блог Авденаго