Нико ти ништа није дужан

Има људи који читав живот проживе незадовољни, у чврстом убеђењу да им неко нешто дугује.

Нико ти ништа није дужан

Постоје прекршени пословни договори и правни начини да се то реши. Ако ти неко нешто у том контексту  дугује, покушај, колико је до тебе, да ту неправду исправиш. Ту су и дужности запосленог према надређеном и обратно, итд.

Постоје и неке опште породичне и пријатељске дужности, али о њима и не можемо говорити као дужностима или обавезама јер извиру из љубави. Не можемо, рецимо, рећи да је мужевљева дужност да буде веран својој жени. Ако неког волиш, логично је да си му веран. Прељуба није тек кршење неке дужности, прељуба је пројава недостатка љубави, негација брачне заједнице. О томе други пут. Сад не говоримо о томе.

Говоримо о људима упорно загледаним у визију прижељкиваног живота који пљују по свему што је мање од тога. О онима који немају ни стрпљења, ни храбрости да граде свој живот, но је увек други крив. При том су уметници у изговорима за своју неспособност и лењост.

 Држава је крива што ми не дâ посао, али ја седим код куће јер ми је испод части да радим било шта мање од мог посла из снова. Пријатељи су криви што ме не зову и не долазе, али ја имам свако право да то не чиним због тог и тог. Фамилија је крива што ми не помаже иако ја сигурно не бих помагао другом члану фамилије јер (неки изговор).  Боли ме пад морала, презирем лицемерне и себичне, али упоредо не радим ама баш ништа да помогнем људима око себе.

И уместо да им лоше стање буде подстрекач за акцију, они у њему проналазе изговор да себе жале и друге вуку за рукав. Уместо да се науче скромности, остају несрећни јер и даље желе све. Уместо да им туга и чамотиња постане показатељ да морају да мењају начин размишљања, да морају да мењају однос према себи и другима, истрајавају у равнодушност и/или презиру према другима, а често и према себи самима. Корен свега тога зависи од особе до особе. Неко је имао тешко детињство и несигуран је да ли га ико воли, неко је размажен и научен да му сви пружају; неко је, просто, себичан. Али такав став порађа лењост и неуздржљивост, а некад и ружне пороке.

Нико ти ништа није дужан. Бог ти ништа не дугује, живот ти ништа не дугује, други ти ништа не дугују. Али то је дивно. То је слобода. Све што ћеш икада имати јесте оно што ћеш сâм изборити и што ће ти Бог дати. А ни Бог не даје зато што ти је дужан, већ зато што те воли.  Можеш ломити главу колико год хоћеш зашто је некоме у животу све лако и потаман, а теби је, ето, тешко. Ништа ниси наследио, ништа ти није дато, све мораш сам.

Захвали Богу на томе. Добар родитељ даје добре лекције деци, добар тренер ће те изморити док се не научиш вештини. Живот је ту да га избориш, а не да га пасивно прихваташ. Живи, немој постојати.

Увек  нам је дато више него што ми примећујемо. Само то сувише често узимамо здраво за готово. Пред очима нам је само оно што нам недостаје. Највише боли оно чега нема. У медицини има појава „фантомског уда“, кад пацијента боли рука која је одсечена. Неко може провести читав живот жалећи  „руку“ које нема, а неко се може навићи, прилагодити и имати испуњен живот.

Човек треба да се бори за ствари које сматра да ће му донети мир, али не треба заборавити да његов живот нису те ствари. Ја нисам посао којим се бавим, предмети које поседујем, кућа у којој живим, место где живим, ја сам далеко шири од тога и слободан од свега тога. Чак и ако из неких разлога  заиста не постоји начин да се особа избори за свој бољитак, ведар дух и здраво размишљање могу да учине чуда. Христос је  рекао „Залуд човеку да цео свет задобије, а души својој науди“. Ако човек себе сматра борцем, онда ће и невољу прихватати као саставни део живота. Неће пасти у очај, нити упирати прстом у кривце, већ ће достојанствено и храбро носити свој крст.

И оно што је најважније: шта ако је оно што желимо, у ствари, сасвим непотребно, па и погубно за нас? Шта ако је душа претежнија од тела,  и тело од одела? Шта ако се све, у ствари, на крају своди на то колико смо се радовали и даривали другима? Колико смо друге орасположили? Искористили своје дарове? Онда сав тај грч и сва та мука постају, ипак, споредни. Онда се не траже кривци, не упире се прстом. Кад пред Њега станемо, Бог неће питати: „ко је крив за твој живот?“, јер је одговор већ сад познат.

Узми свој живот у своје руке и замоли Бога да ти помогне у борби. Можеш и требаш да имаш пријатеље на свом путу, нико не може и не треба да иде сâм. Али не очекуј да ће ико други да бори твоје битке. Не дозволи да то чине. То је твој живот. Удахни га пуним плућима.

Уколико некога очај или огорченост дуго не напушта, а при том је повезан са депресивним и анксиозним мислима, потребно је да разговара са добрим духовником или психотерапеутом. То су озбиљне и нимало наивне ствари.

 Марко Радаковић, блог Авденаго