О светима и нама

Свети људи нису били савршене особе. Они се нису посветили због својих моралних квалитета, само својим трудом, као кад спортиста тренирањем задобије мишиће. Они су свети јер су препознали Христа, Извор Светости, и пришли Му.

О светима и нама
Свети, то су људи око нас. Тако се молимо на Литургији („Светиње светима!“), то је наша вера.
Веома је опасно сматрати светитеље морално беспрекорним особама или онима који су од Бога предодређени. Свети су људи попут нас који су препознали Христа и имали велику љубав и жртву да Му приђу. Морална дела су природна последица љубави. Пост, дела милосрђа, молитва, то свети нису чинили зато што им је религија то споља одређивала, они су то чинили јер су допустили да их води љубав која полази из њих самих, љубав којом је Бог нас први заволео. (1.Јов. 4,10)
Христос је дошао управо „болеснима који требају лекара“, Његови први следбеници нису били никакве религијске, ни моралне величине, већ прости људи склони грешкама. И кад су видели Светлост, изашли су из мрака. И то не сви. „Својима дође, своји га не познаше“ (Јн.1,11)
Не знамо ко је међу нама свет. Светитељ не мора бити свештеник, духовник или испосник. Божија благодат је деловала и кроз рибаре, порезнике, некадашње блуднице, чуваре гусака, пастире, војнике и лекаре. Па и Христос је био дрводеља, „мајстор за све“. Није дошао као истакнути првосвештеник, али нема већег Свештеника од Њега. Дошао је да пере ноге ученицима, али нема већег Цара од Њега. Умро је као разбојник, а осим Њега и нема Спаситеља.
Немојмо осудити човека склоног грешкама. Њега воли Бог. Откуд знамо, можда је у њему силна љубав којом може учинити велике ствари! Можда је та љубав још успавана, несигурна, уплашена, можда га ми можемо волети и разбудити.
Немој дићи руке од себе уколико грешиш. Тебе воли Бог. Пред тобом је шанса да Му приђеш и радујеш се.
Треба живети тако да сваког човека можеш гледати као светог или надајући се да ће се његова светост тек пројавити.
Чули смо сви: мајка је светиња. А лепше је: мајка је света. Отац је свет. Мој свети брат (име). Свети пријатељ Саша. Свети Далибор, просјак и друг. Свете су личности. Зато им и свеће палимо, за живота и после смрти. Верујемо да их благодат Божија штити, а ако је благодат ту, зар нису помало свети? Верујемо да су после смрти у Царству небеском, а ако су пред Богом, зар нису свети? Не зато што су савршени, већ зато што их Бог воли и зато што су у Богу волели.
Дабоме, постоје и они који су се истицали мимо осталих својом љубављу, а њих посебно поштујемо и волимо, па и молимо им се као нашим заступницима пред Богом. Њихово проглашење за свете, канонизација, то је тек препознавање њихове светости који су задобили за време овоземаљског живота. Много је светих у Царству небеском, а верујем и овде сад, међу нама, који као свети нису препознати од стране људи, али од Бога јесу сигурно.
Диван је Бог у светима својим.
Марко Радаковић Блог Авденаго