ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 1. део

ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 1. део

 

Оче наш

који си на небесима,

да се свети име твоје

Матеј 6:9

 

Испуњавајући Христове речи овако, дакле, молите се ви (Мт 6:9а) хришћани су јединствени у препознавању значаја молитве Господње на шта упућује и то што не постоји ниједно богослужење (литургијских) Цркава у којем се не изговара ова молитва. Пракса богослужбене употребе ове молитве упућује нас на њен карактер. Молитва Господња није индивидуална молитва хришћана, већ молитва заједнице. Потврда оваквог схватања може се препознати и у чињеници да је израз који се најчешће понавља у молитви присвојна заједница у првом лицу једнине (наш, нас, нама, наше, нашим…). Није чудно, стога, што је ова молитва препознава као основ друштвеног уређења (св. владика Николај српски).

Молитва Господња је често предмет тумачења и у вези с њом многе ствари су већ познате и препознате (тематска веза прозби са најзначајнијим молитвама јеврејске синагоге са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере, специфично свечано хришћанско призививање Бога као „Оца“ некарактеристично за синагогалне, па и старозаветне молитве…)

Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.

Уколико би, дакле, покушали да молитву Оче наш представимо као поетски исказ то би могло да изгледа овако:

Оче наш,

А                     који си на небесима

А’                    да се свети име твоје

Б                      да дође царство твоје

Б’                     да буде воља твоја

В                     како је на небу,

В’                     тако и на земљи

Г                      хлеб наш на(д)сушни

Г’                     дај нам данас

Д                     опрости нам дугове наше

Д’                     као што и ми опраштамо дужницима нашим

Ђ                     и не уведи нас у искушење

Ђ’                    него нас избави од злога

Препознавање поетског карактера молитве Господње може да се покаже плодоносним за разумевање њених прозби. У наставку ћемо покушати да то илуструјемо кроз осврт на тзв. прозбе усхођења које су изнете у првом делу молитве. Ради се о четири прозбе које следе свечано призивање Бога као Оца, а претходе граничним прозбама (како на небу…) које представљају постепени прелазак од молитва усхођења, ка молитвама снисхођења, односно са неба на земљу.

Молитве усхођења, дакле, састоје се од два паралелизма. Први паралелизам који си на небесима / да се свети име твоје говори о божанском карактеру односно о природи. Насупрот схватањима да ова молитва имплицира „Божију ограниченост“ на небо, прва прозба Молитве Господње истиче Божију другојачијост у односу на човека. Наиме, употребљени израз има богато метафорично, а тиме и богословско значење, изведено на бази људског искуства и доживљаја неба као физичке стварности.
Старозаветни писци израз небеса каткад користе као синоним за небески свод.Идиом небески сводје означавао замишљену куполу, омотач, којом су земља, ваздушни простр и доње (земаљске) воде, одвојени од горњих (космичких) вода (Пост 1:6–8; Пс148:4 уп. Јов 26:11 2Сам 22:8 ). Овај свод је метафорично описан као нека врста космичког прозора чије отварање доводи до обилних падавина (Пост 7:11; 8:2; Ис 24:18) које дају плодност, те стога постаје синоним давања божанских благослова (Млх 3:10). Небески свод, стога, постаје нека врста космичког балдахина, али и синоним за, човеку необјашњиве, пројаве стихија природе које изичу његовој контроли, али снажно утичу на његов живот. Небески свод, стога, није само простор за космичка светила која функционишу као знаци данима, месецима и годинама (Пост 1:14-19), већ је и спремиште кише, снега, града, громова (Изл 9:22–35; ИНав 10:11; Јов 37: 9; 38:22; Пс 135:7; Ис 55:10; Јер 10:13; Oтк 11:19). Истовремено, небески свод је и место пројаве првог знамења божанског савеза са човеком (Пост 9:12–17). 

На овој начин, небески свод почиње да се доживљавакао књига небеских знамења и, стога, која говори о слави Божјој оглашавајући дела руку Његових (Пс 19), али и његове намере према земљи, нарочито у контексту његовог есхатолошког суда над њеним становницима (Днл 6:27; Јл 2:30-31; Мт 24:30; Лк 21:11.25; Дап 2:19; Отк 15:1).

У старозаветној мисли Бог се описује као онај који има стан на Синају (Пнз 33:2; Пс 68:17) у храму (1Цар 8:12-13; Пс 68:17-18, Јзк 43:7) на Сиону (Пс 74:2; Ис 8:18; Јл 3:17.21). Ипак, сва ова божанска обитавашишта под небеским сводом представљају неку врсту земаљске реплике космичког двора Божијег, однсоно неба као оног истинског обитавалишта Творца (Ис 6:1; 40:22; Ис 66:1; Пс 11:4; Пс 102:19). За разлику од грубог митолошког поимања небеског обитавалишта Бога (према којем је свет строго подељен и просторне области припадају одређеним божанствима који су њихови господари као божанства неба, земље, подземља, вода...) појам Бог небески, па тиме и небо као простор божанског обитавања представља неизоставно метафору божанске трансцедентности.Формирајући разумљиву метафору неба као нечег недоступног и недостижног човеку, сфере постојања која (са својим знамењима и појавама) изазива дивљење и устрашеност, библијски писци „област“ неба препознају као слику божанске свемоћи и другости,  јер ни небо не може да обухвати или ограничи Бога (Јов 22:12-24; ПлЈер 64:12–14уп. 1Цар 8:27; 2Дн 36:23; Јзд 1:2; Јона 1:9; види и Пост 11:5.7; Изл 19:18; Ис 64:3). 

Бог је савим (отнолошки) Други слаже се К. Барт са кападокијским оцима. Библијски писац то исто каже „лоцирајући“ Бога на небо, односно у „простор“ неприступачан човеку, на ниво који човек не може да досегне. Израз „који си на небесима“ говори о томе да Бог постоји на другачији начин, начин вечног и неограниченог постојања које је потпуно страно људском искуству.

Овакво разумевање прве прозбе потврђује се и разрађује се у паралелној стих-линији да се свети име твоје. У овој прозби сусрећемо се са два битна појма. Кренућемо од другог, од појма имена Божијег.

Име је било необично значајно за народе и људе древног Оријента. Оно је имало готово магијски карактер (што је препознатљиво у савременим псеудо-гностички религијама мистерија које иницијације често повезују са откривањем или добијањем тајних иницијацијских имена). Име је повезано са природом и карактером онога који то име носи. Промена карактера човека каткад је, стога, праћена променом његовог имена (Аврам постаје Авраам, Сара постаје Сараа, Јаков постаје Израил). Име означава биће по (у) себи, слично као што лице означава биће у пројави (екстази) према другом бићу. Дати име неком означава власт над именованим.

У Старом завету је нарочито значајна тема имена Божијег. Наиме, у Писму постоји велики број имена за Бога (Ел Шадај, Ел Елион, Ел Верит, Ел Рои, Ел Олам…), што је указивало на необухвативост Божију (његов карактер и личност нису могли бити изражени, представљени, једним именом. Нарочито место међу бројним именима имало је, међутим, име Јахве (ЈХВХ) које је Бог открио Мојсеју на Синају пре него је Мојсеј кренуо у Египат да ослободи израилски народ. Ово име су Израилци сматрали толико „недодирљивим“ да га нису ни изговарали (изузев првосвештеник на Дан Очишћења у Светињи над светињама).

Име је у прозби повезано са појмом светости (да се свети или [п]освећује) име твоје. Грчки изворник (agios) у значењу свет превод је јеврејског израза qadoš који се етимолошки изводи из појма другачијиодвојен. Стога, друга стих-линија овог паралелизма Молитве Господње понавља и разрађује идеју Божије другачијости наговештене речима прве прозбе који си на небесима. И један и други израз (идиом који си на небесима и да се свети) наглашавају да је Бог други и другачији у односу на човека и позивају човека да препозна, призна и прихавти ту разлику и различитост.

На који начин, међутим, човек може да свети име Божије, односно да доприноси Божијој светости?

Да ли нас можда ова прозба учи да Богу треба да дамо другачијенарочитоиздвојено место у својим животима, место које нико други и ни на који начин не може да заузме?

 

Јован Благојевић