Памтимо "Олују"

Око две стотине хиљада људи се сети "Олује" много чешће, а не само 4. августа. За њих је она само један део ужаса које су прошли. Другима је, што је поразно, део мало важне прошлости.

Памтимо "Олују"

Потресе ме колико мало се сећамо наших страдалих, погинулих, прогнаних. Многи се лако одрекну своје земље и људи, једва да и помињу своју историју и претке.

„Пусти, то је било. Немој мрачити. Не вреди дирати старе ране. Не вреди бити огорчен. Важно је да смо ми безбедни.”

Многи не знају какав је живот окружен мржњом. Кад мораш тихо да причаш на улици и кад ти деца долазе кући уплакана јер им псују мајку српску. Замисли да не можеш да се запослиш, лечиш, не можеш без бојазни да носиш барјак у литији. Тако би почело. Замисли да увече не можеш да заспеш, јер те је страх да ли ће први комшија ући и убити целу твоју породицу. Да се срећеш са смрћу и страдањем на сваком кораку. А замисли да једног дана мораш, просто, напустити кућу коју си с муком сазидао за себе и своје потомке. Мораш да оставиш брдо по којем си као дете трчао и гроб родитеља да га, могуће, никад више не видиш. Замисли да мораш мимо своје воље да одеш у другу земљу, где је ваздух другачији, не мирише исто биље, људи имају другачије навике, мисли, речи; где треба да почнеш да живиш изнова, али не можеш се отрести осећаја да ниси у свом дому, и не можеш зацелити ране преко ноћи. Много твојих најближих је погинуло, разболело се, телом и душом. Да ли би онда прича о Олуји, или о косовском прогону, била стара, досадна прича коју треба да заборавимо или занемаримо и само у том ћутању да наставимо ка Европи?

Много људи сва ова страдања не мора да замишља. Они су то осетили и осећаће док су живи. То је бол о којем не причају често, труде се и да не размишљају о њему, јер имају своју децу, унучад и животне бриге... Али он је ту, некад притајен и далек, некад итекако оштар и мучан.

Велики проблем нас, Срба, јесте што често ућуткамо саучесно срце зарад себичних интереса. Ружно је што најбрже и најлакше заборавимо и занемаримо своје људе, међусобно се делимо и мрзимо. Проблем је и кад приче о страдању више негују мржњу према злотворима, него љубав према страдалим праведницима. Немојмо тако. Старадали заслужују више пажње но злочинци. Треба тражити и молити правду али по сваку цену избегавати мржњу, колико год то некада тешко било. Не треба, нипошто, живети у мржњи. Туђа мржња нам је све то и донела. Треба се окренути ка Богу и најближима. Љубав исцељује многе болове.

Никад не треба да заборавимо и да заћутимо. Никад не треба да правимо компромисе противне истини и правди. Не постоји, нити ће постојати овоземаљска корист која је важнија од истине. Где год невини страдају, које год народности били, човек мора одржати чисто и саучесно срце да се к њима окрене - делима, речима или молитвом.

Сви недужни који су страдали уселили  су се у Нову Земљу, Царство небеско. Сасвим сигурно Бог не напушта ни преживеле који носе ожиљке настале од туђе злобе. Живот им није лак, крст им је тежак, али нису сами. Опет, љубав зацељује многе ране.

Запалимо свећу страдалима и сећајмо се њих и њихове жртве. Упалимо једну свећу и за преживеле, нека им Бог подари нове радости и миран дан. И једну за себе и своје најближе. Да нас Бог све сачува, и никад, никад до наших породица да не дође рат, мржња и прогон.

Марко Радаковић