Прича о теологу

Путујући, тражећи, доспео је млади теолог на раскрсницу. Није осећао да је његово звање толико испуњено смислом колико се надао. Једно је учио и очекивао, а сасвим друго је дочекао и живео. И ту му се јави анђео, изненадно, а топло, благо, како се анђели вазда и јављају.

Прича о теологу

„За тебе је одређен посебан пут.“, рече анђео

„Какав пут?“, паде млади теолог на колена.

 „Бог ти је наменио да будеш велики мисионар. И Бог ће бити уз тебе. Пођи оним путем.“,  упре анђео свој прст и теолог пође.

Млади теолог се охрабрио, те почео  да дела. Његова реч се преносила широко и брзо, доспевала је до срца многих људи. Слушао је многе речи хвале и то је пријало његовој души.  Слушао је и многе речи покуде, и то га је жалостило и гневило. Како се његова реч ширила, све више очију су биле упрте у њега.  А породица га је бодрила, ценећи његов дар, но није разумевала зашто даје и троши себе на нешто од чега нема никакве користи. А младом теологу су саме речи биле награда, и људи окупљени око њих.

Опет му се јави анђео:

„Требало би да се рукоположиш. Твоја мисија треба да одјекне још шире.“

И млади теолог се потрудио, куцао на многа врата, искао благослов и напослетку постаде свештеник. Дођоше нове шансе, нови људи, али и нови терет, далеко тежи него што је мислио. Наставио је да шири реч али она није давала толико плода, или бар он то није примећивао. На сваку његову благу реч настављало би се десет  тешких, на сваки труд  да покрене у другима хришћанске врлине, долазило би сијасет грехова. Људи су му се исповедали и он је био згрожен, уплашен и растужен колико је човеку  лако да греши, а колико му је тешко да воли. Исту појаву  је виђао и међу својом браћом: свештенослужитељима и теолозима.

Млади теолог више није био толико млад. Трошило га је време и ишчезавала свежина. Кад год би нешто написао или рекао, људи су углавном доносили погрешне закључке. У свом разочарењу, све чешће је био љут, мрачан и жесток. Топлина благе речи постала је ватра која ожеже ко год да јој се приближи. Отворио је многа врата, а сад су кроз  њих улазили нови, млади теолози, са чијим приступом се није слагао. А ако се и слагао, па чак им се и притајено дивио, осетио је жал и благу завист. Зар је Господ заборавио на онај посебан пут на који га је призвао? Зар се он не креће тим путем? Породица је престала да га бодри. Удаљио се од ње и они су немо, тужно то прихватили.  Сав тај труд који је улагао, сви ти људи који су слушали али нису разумели, који су му често и одмагали, све то га је мрвило и рањавало, толико да није могао да скрене мисли са мисије ни за време породичног ручка.  Још толико тога треба да се уради. Али шта? И како? Сигурно је изневерио Бога. Сигурно ово није оно што је требао да учини. А можда га је Бог напустио? И тако је, неприметно, размишљање о мисији у ствари постало размишљање о себи.

Осећао је да његово звање није толико испуњено смислом колико се надао. Једно је учио и очекивао, а сасвим друго је дочекао и живео. Опет је дошао на раскрсницу. Тамо је седео анђео. Чини се да је одувек ту и био.

„Уморан сам, разочаран.“, рече стари теолог. „Бог није уз мене.Не знам да ли је икада био.“

И тада се анђео насмеја, гласно, грохотом, не скривајући своју праву природу. Јер и међу анђелима, као и међу људима, има добрих и злих, и често не можемо одмах да их разликујемо ако не размишљамо бистро и ако нам срце није на правом месту. Овај анђео није био добар. Био је то демон.

Теолог повика у агонији и сручи се на тло мртав.

Недуго затим, на раскрсницу је доспео нови  млади теолог.  Он је умео да осети смисао и у најмањим даровима живота и да се на томе захвали Богу. Али, као и сви, путовао је и стигао на раскрсницу. И јави му се исти демон, изненадно, а топло и благо, како се демони увек и јављају:

„За тебе је одређен посебан пут.“, рече.

 Младић слегну раменима:

„А зар није одређен за све људе?“, насмеши се и продужи својим путем. 

Марко Радаковић