Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског

Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског
 Свети Григорије Ниски беше млађи брат великог Василија. О младости светог Григорија скоро да ништа поуздано не знамо. Његово рођење можемо приближно везати за 332. годину. Григорије се, изгледа, образовао само у отаџбини, вероватно у Кесарији. Он сам свога брата Василија назива својим учитељем. 


Са изузетним поштовањем он говори о њему и сврстава га у ред са апостолима и пророцима: он само по времену заостаје за апостолима…Уосталом, на основу личног признања, он „није дуго живео у заједници са братом. Његовим божанственим језиком он је поучаван тек толико колико је било потребно да схвати неумешност непосвећених у тајне красноречивости”. Другим речима, Василије га је поучавао само у риторици. Осим брата, Григорије у своје учитеље убраја и сестру Макрину, којој такође посвећује благодарне успомене. У сваком случају. свети Григорије је у родитељском дому био окружен аскетским и уједно висококултурним духом. Међутим, о детаљима његовог образовног пута се тешко може рећи било шта одређеније. У младости је преживео философска искушења. Иако је примио звање чтеца и већ био прибројан клиру, он постаје учитељ красноречја и заокупља се изучавањем паганске литературе. To je изазвало пометњу. „Шта би са тобом, мудри мужу?”, писао му је са пријатељским прекором свети Григорије Богослов. „Зар је за похвалу твоја беславна слава, твоје нагињање ка рђавом и частољубивост која je, по речи Еврипида, опакија од демона? Због чега си се сам на себе прогневио, зашто си одбацио свештене књиге, препуне слатке воде, које си својевремено читао народу…, и узео у руке књиге које су пуне слане воде, која се не може пити? Због чега си пре усхтео да се назовеш ритор, неголи Хришћанин?” Свети Григорије га је позвао да се отрезни и да се оправда пред Богом и пред вернима, пред олтаром, пред тајнама од којих се удаљио… Григорије Ниски је несумњиво прошао кроз извесне умне саблазни. Том времену вероватно припада његова усиљена заокупљеност спољном философијом и изучавање Оригена. Ориген је, у сваком случају, на Григорија извршио изузетно снажан утицај. У многоме је свети Григорије за свагда остао оригенист. Осим Оригена, на њега су утицали Филон и Теогност. Тај оригенизам је делимично био обуздан утицајем светог Василија. Тешко да је случајно што је писмо светог Василија о Тројичној терминологији упућено баш Григорију. У њему се осећа бојазан да и Григорије може да западне у неисправне мисли. Саблазан спољашње [световне] мудрости је Григорије, међутим, пребродио. Касније је он врло оштро говорио о њеној немоћи: она „се све време мучи порођајним мукама и никада да рађа живо дете”. Међутим, он је за свагда остао Јелин, управо под утицајем Оригена.
2. Под утицајем породице свети Григорије се вратио црквеној служби. И премда је ступио у брак, проводио је девствени и аскетски живот, једно време, очигледно, у манастиру светог Василија на обалама Ириса. Григорије није био снажног карактера, нити је имао животног искуства. У време пометњи поводом избора Василија на кесаријску катедру, он га је неуспешно мирио са стрицем, написавши два пута кривотворена писма, тако да је сам Василије признао да је желео да се под њим отвори земља. Ипак, он са љубављу прима братовљево покајање. Сасвим је, међутим, јасно због чега је свети Василије сматрао да он није подесан за одговорне послове. Касније је чак устао против предлога да Григорије буде на челу изасланства у Рим: „Он нема искуства у пословима Цркве”… Ипак, 372. године (или 371.) он га је посветио за епископа градића Нисе. У борби са јересима Григорије је своме брату помагао као писац и богослов, а не као делатник. Та догматска борба навукла је на њега прогонства. Био је позван на суд у Галатију. Кападокијски намесник Демостен, „пријатељ јеретика” је, после одговора Василија, наредио да га спроведу под стражом. Григорије је утекао стражи. To je било 375. године. У 376. години је био осуђен у одсуству и свргнут са катедре под оптужбом проневере и незаконитог рукоположења. Три године је он провео у изгнанству. Тек по смрти Валента, 379. године, он се вратио својој пастви која га је радосно дочекала. Убрзо после тога упокојио се Василије, а затим и сестра Макрина. To je за Григорија био тежак ударац. О последњима данима своје сестре, знамените подвижнице, свети Григорије је лирски причао у једном од својих писама Олимпију монаху. To je заправо цело житије. Свети Григорије се осетио наследником свога великог брата, те се првенствено заузео да заврши његова недовршена литерарна дела Шестоднев и полемику са Евномијем. Пријатељи су признали његову достојност. Антиохијски сабор од 146 отаца 379. године дао му је налог да надгледа Аравијске цркве, будући да се пронео слух да су се тамо распространила нечиста веровања и обичаји. Може бити да је тада посетио и Свету Земљу. Уосталом, то путовање неки датују и много касније. Наравствено стање палестинске пастве, која дуго година беше лишена свога пастира (свети Кирило је 13 година провео у прогонству), беше веома јадно. Светог Григорија су подозриво дочекали. Ту је свети Григорије морао да се сукоби и бори са аполинаризмом. Из Свете Земље он је понео непријатне успомене. Он није одобравао поклоничка путовања у њу, нарочито женама, првенствено због опасности (која вреба на путу) да се изгуби чистота и целомудреност. У Палестини изобилује грех и свака нечастивост… Међутим, Григорије указује и на други разлог: „Зашто чинити оно што нас неће учинити блаженима, нити ће нас приближити Царству небеском”. Та Господ није заповедио путовање у Јерусалим као добро дело… „И шта ће више добити онај који пребива у тим местима! Као да Господ све до сада у њима телесно борави; или као да се од нас удаљио; или као да Дух Свети изобилује међу Јерусалимљанима; или као до нас не може доћи… Промена места нам не приближава Бога. Ма где да се налазиш, Господ ће доћи у тебе уколико обитељ твоје душе постане достојна да се у њу усели Господ и ходи… Уколико је, пак, твој унутарњи човек пун лукавих помисли, неће ти помоћи чак ни ако се будеш налазио на Голготи, или на Маслинској гори, или под храмом Васкрсења: ти ћеш бити веома далеко од примања Христа, исто као и сваки онај који није исповедио ни зачетак вере”… И обратно, „у срцу оног ко заиста има Бога, налази се и Витлејем, и Голгота, и Јелеонска гора, и Васкрсење”. „Шта ћеш ново сазнати у Јерусалиму”, пита Григорије. „Да је Христос који се јавио истинити Бог! Па, ми то исповедамо и пре него што смо отишали на то место. И после путовања наша вера се није ни повећала, ни умањила. О очовечењу кроз Дјеву ми смо знали и пре него што смо били у Витлејему. И васкрсењу из мртвих ми смо веровали и пре него што смо видели гроб. Да је заиста било Вазнесење ми смо исповедали и пре него што смо видели Маслинску гору”. Та размишљања су веома карактеристична за светог Григорија: важније је „из тела путовати ка Господу, неголи из Кападокије у Палестину”.
3. Свети Григорије је 381. године присуствовао II Васељенском сабору. Његови догматски трудови су одредили и његов ути цај. Императорским едиктом од 30. јула 381. године, свети Григорије је уврштен у број епископа са којима је дружење било обавезно и служило као доказ православности. За сваки округ су наведена одређена имена. Свети Григорије је, заједно са Јеладијем Кападокијским и Отријем Мелитијским, био везан за Понт. Касније је он од Еладија доживео многа огорчења. Током 382. и 383. године он је поново био у Цариграду на саборима, продужавајући борбу са аријанцима. Ту се зближио са знаменитом девственицом Олимпијадом, која беше блиска са Златоустом. Током 394. године поново присуствује сабору по питању аравијских цркава. To је последњи помен о његовом животу. Вероватно је да се убрзо и упокојио. У време Златоуста о њему се више ништа не чује. О тим последњим годинама његовог живота сачувано је тек неколико појединачних сведочанстава која потврђују његов високи ауторитет и утицај. У то време он се бави првенствено општецрквеним питањима. Уосталом, тешко се може рећи да је у Ниси за њега било много посла. Савременици су у светом Григорију видели великог заштитника Православља пред аријанацима и аполинаристима: он је био „стуб Православља”, „отац отаца”. Међутим, касније, у време оригенистичких спорова, почеле су препирке и о Григорију. Приликом опредељења „изабраних отаца” он је остављен по страни. Његов непосредни утицај је опао. Па ипак, и VII Васељенски сабор је Григорија назвао „оцем отаца”. Почињући од петог века поново се постављало питање о богословским мњењима светог Григорија. Тек је ава Варсануфије изразио општи принцип за њихово оцењивање. „Поставши учитељи, светитељи су превазишли своје учитеље и, примивши утврђење одозго, изложили ново учење. Међутим, заједно са тим су сачували и оно што су примили од својих ранијих учитеља, тј. неисправно учење. Успевши касније и поставши духовни учитељи, они се нису помолили Богу да им открије да ли је оно што су им они предали било надахнуто Духом Светим, већ су, поштујући их као премудре и разумне, њихове речи оставили без истраживања. Они нису питали Бога да ли је то истинито”. Иза светог Григорија се назирао Оригенов лик. И у Григоријевом богословљу се разликовало школско предање од црквеног сведочанства. Оригеновско је код њега одбачено, и њега самог нису оптужили због Оригена.
Преузето из књиге „Источни Оци IV века“, Манастир Хиландар, 1997.