Прве водице ("Свима сам био све")

Млади свештеник са породицом долази у своју прву парохију, мало забачено село Трновито, и схвата да се стварност разликује од очекивања. Читате скраћене одломке из романа који још увек није издат.

Прве водице ("Свима сам био све")

Скоро сви желе да им се водица освети на сам дан крсне славе, пред ручак. Ненаду је било тешко да организује  добар распоред, нарочито ако још увек не зна ко су и какви су људи код којих долази, па ни где живе. Имао је адресе али још увек се није сналазио. 

„Разумем, али разумите и Ви, сви желе да дођем у два сата!“

„Попе, нисмо ми свако!“, чуло се са друге стране слушалице.

Топаловићима је одговарало да дође и дан раније. Њихова кућа је сазидана на ободу села. Била је нова и истицала се својом величином и луксузом. У дворишту на њега залаја мали, бели пас.

„Миран, Фифи!“, повика уз осмех. „Домаћини!“

На балкону спрата појави се неочешљан девојчурак од неких седамнаест година, у кратком шорцу и  црној мајици.

„Мама, дошао ти је поп!“, повика, а затим је нестаде.

Досадни ши-цу је уједначено, пискутаво лајао, режао,  на корак од њега.

На вратима дома се појави средовечна, нашминкана госпођа у одећи претесној за њену грађу.

„О-че! Стигли сте! Дођите, дођите, не уједа Моника! Само се прави важна! Хајдете!“, и домаћица уђе у кућу.

Како би направио корак, куче се бесно залетало да га уједе али то не би учинило. Све се плашио да о њега не запне или га случајно шутне у главу.

Дневни боравак је био огроман, по површини сличан сеоском храму. Прво је уочио огроман телевизор  који је преносио неки сукоб са риалити програма.  Није видео већи телевизор у животу. Ту је био и велик, помало кичаст кожни тросед, стаклени столић и неко сликарско дело модерне уметности које је њему деловало као набацане боје.  Домаћица се појави са марамом на глави, приђе и приликом руковања му пољуби руку.

„Станиславе, отац је ту!“, повика.

Станислав је био сакривен иза великог наслона угаоне гарнитуре. Он угаси телевизор и устаде. Низак и мршав, проћелав мушкарац, са танким брчићима  приђе и рукова се са Ненадом.

„Па пољуби руку оцу.“, рече жена.

„Нема потребе за тим.“, насмеја се Ненад.

„Оче, молим вас. Ми смо били неверници. И сад се трудимо да будемо верници. 'Ајде, пољуби оцу руку.“

„Ма пусти ме, жено.“, непријатно се насмеши Станислав.

„Оче, па дајте му руку да је пољуби.“, упорна је жена.

Ненад  је био збуњен, само се мрштио. Жена  му зграби руку, подиже је и мало повуче, пред мужевљев нос.

„Ајде, Станиславе, пољуби руку оцу, бре!“

„Госпођо, молим Вас!“, отргну свештеник руку. Зачудио се како је снажна та чудна жена, рука га мало заболела.

„Ја само покушавам да овог мог билмеза научим лепим манирима. Стоко неваспитана!“, дрекну на супруга, па се одмах затим необично припитоми и умили: „Оче, само да знате, ми чешће идемо  у оближњи манастир, код оца Пајсија... Па, бар ја, Станислав повремено. И зато нисмо толико редовни код Вас на служби. Али драго ми је што сте дошли.“, ту она спусти длан на његову мишицу. „Ваш претходник је био веома подложан овим променама, новотарац. Надам се да нећете ићи његовим стопама, да се благодат Божја врати и у наше грешно село.“ Ту се она значајно и дуго загледа у његове очи, толико да му би непријатно. „Сад ћу ја воду за посвећење поставити и све што треба.“

Следила је вриска и галама са спрата, ћерка није желела да сиђе упркос наговорима мајке.

„Чиме рекосте да се бавите?“, упита Ненад, са већ стављеним епитрахиљем око врата.

„Грађевински материјал.“, рече Станислав који је стајао насупрот њега.

„О, па лепо. Ако Бог да, сарађиваћемо ако успемо да покренемо зидање цркве у Опеци.“

„У ком смислу сарађивати? Није ваљда да већ тражите паре?“, Станислав погледа да случајно не долази жена, па се нагну ка њему и настави тише. „Чуј, попе, ја уопште не делим тај Веснин хоби, то... јурење за манастирима, чудима, реликвијама. Већ јој је то скуп хоби, са тим попом Пајсијем. А мене и мој посао нећеш увући у ту  играрију, јел'  се разумемо?“

„Нисам то ни мислио.“

„Не знам ја шта си ти мислио. Знам ја тај ваш сој. Само бисте паре у џеп. Гадите ми се, јеси чуо?“

„Неће да сиђе, Боже мој!“, повика Весна, а Станислав се усправи, као опржен.

Док је трајао чин освећења воде, Ненад примети како Весна удара мужа лактом кад год он прескочи да се прекрсти, као да га подсећа „прекрсти се, билмезе“. Ово непријатно искуство ипак се завршило пријатно, домаћица му је дала новчаницу од пет хиљада динара. У другачијим околностима, можда би питао желе ли кусур, али  закључио је да нема потребе. На  растанку, домаћица га опет пољуби у руку, а тада Ненад подиже руку ка зачуђеном Светиславу.

„Пољуби оца у руку!“, повика кроз зубе Весна и муну мужа лактом у ребра. Овај прогута кнедлу и нагну се ка руци али је свештеник измаче у последњи час.

„Још једном, нека је сретна слава! У здрављу и радости прославили с најдражима!“, пође напоље. „Било би ми драго да се видимо у нашој цркви!“

„Доћи ћемо једном!“, повика Весна. 

До капије га је пратила разјарена Моника.  Сео је у ауто и закључио: „Весна, домаћица, одлази код Пајсија; муж Светислав, ради са грађевинским материјалом, не воли Цркву, за сад... Ћерка, Боже, како им се ћерка зове... Не знам. И Разјарена Моника, наравно.“  И тај надимак му се некако допао, наставио је тог пса да зове Разјарена Моника.

Марко Радаковић, наставак приче прочитајте ОВДЕ.