Свети Петар Цетињски - светитељ миротворац

Свети Петар Цетињски - светитељ миротворац

Поводом 190. година од престављења Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског

 

Будући да се овог 2020. лета доброте Господње навршава 190. година од престављења Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског, угодно је да се опет и опет подсетимо на значај овог угодника Божјег из рода нашега.  

Казивати о Светом Петру Цетињском није лако јер је васколики његов живот био велико чудо које је Господ преко свога угодника пројавио. Овај богоносни угодник Божји био је архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешт дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, одлучни ујединитељ српских земаља, самоуки полиглота, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. 

Не зна се тачна година његовог рођења, но највероватније је да се родио септембра месеца 1748. године. Свети Петар Цетињски се родио у месту званом Његуши надомак Цетиња, од побожних и благочестивих родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан био је рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила. Када је Петру било десет година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир да учи књигу. Промислом Божјим који га је на тајанствени начин призвао на служење Њему, Свети Петар у дванаестој години прима монашки постриг, док у својој петнаестој години бива послат у Русију на даље школовање. Јеромонах Петар се на Цетиње вратио 1766. године, а владика Сава га је убрзо рукопложио у свештени чин јеромонаха. Након блаженог упокојења митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који се на трону налазио само три године. За наследника митрополита Арсенија Пламенца изабран је архимандрит Петар Петровић. Хиротонију у свешетни чин епископа 1784. године у Сремским Карловцима, савршио је митрополит Мојсије Путник. Архипастирска ревност, брига и љубав Светога Петра били су велики, а то се посебно огледало у његовом труду у спречавању крвне освету међу племенима у Црној Гори. Будући да је био и народни вођа он је приредио први писани законик 1796. године – такозвану Стегу, као и Историју Црне Горе до 1711. године. Не бисмо смели да сметнемо са ума да је Свети Петар Цетињски написао преко 260 архипастирских посланица које су биле и остале бесцен благо. Све што је писао као верни служитељ Божји и као даровити писац, није писао ради величања од стране људи, или са жељом пуког умовања. Према сведочанству многих, посланице Светога Петра су по духу најближе посланицама Светог Апостола Павла. Свака његова написана реч натопљена је његовим молитвеним сузама и архипастирском љубављу према повереној му пастви. Из његових знаменитих посланица исијава истина да је свеколико служење његово било непрестано распињање за свој народ, а самим тим, сараспињање са Христом који Га је у погодно време овенчао неувелим венцем светитељства. 

„Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдитиˮ. (Из посланице Његушима, 1822. г.)

Делећи судбину свога народа и бивајући непрестано уз народ и са својим народом, као народни вођа учествовао је Свети Петар у две битке које су се одиграле 1796. године. Прва битка била је на Мартинићима, јула месеца, где су рањени и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка била је на Крусима, у септембру месецу, где је насупрот сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца потукла турске војнике који су били видно бројнији и спремнији. Наведене битке нису биле сметња да свети Петар и у тим болним моментима шири реч љубави Божје никада не престајући да буде христолики миротворац и неуморни проповедник истине и правде Божје. У истинитост наведених речи увериће нас и надасве позната прича о разговору после битке на Мартинћима: Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу после битке на Мартинићима, да не угрожава његову сиротињу - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пустио с миром да прођеш, немој сада да устајеш против нас, боље да живимо у миру и љубави. Међутим, не слуша Махмут паша Светога Петра, већ спрема своју војску. Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али, ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. 

После пуних четрдесет и шест година архипастировања у веома тешком времену, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке, у цетињском манастиру 1830. лета Господњег упокојио се у Господу Свети Петар Цетињски. Када је после четири године од његовог упокојења, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке (1834. г), отворен његов гроб, мошти Светога владике Петра нађене су целе и нетљене. Благочестиви народ, који је свога архипастира још за живота препознао као светитеља, увек га називајући „Владика свети“, похитао је са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Како тада, тако и данас, Цетињски манастир је духовни центар и место великог сабирања народа Божјег око свога светитеља који љубављу и молитвеним посредништвом пред Господом греје наша охладнела срца, а својим нетљеним моштима сведочи силу Васкрсења. Житије и службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. 

Пред крај овог прилога у славу Божју, а у част Светог Петра Цетињског, лепа је прилика да се присетимо пресвлачења његових нетљених моштију 31. октобра 2010. лета Господњег, када је прослављен јубилеј – 180. година од упокојења Цетињског чудотворца. Том приликом Цетињски манастир посетио је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, који је у свом патријарашком слову истакао да је све што је Свети Петар Цетињски учинио у животу, велико дело Божије. То је дело светога човека. Све што је чинио и говорио, било је осољено благодаћу Духа Светога. Зато је свој свети живот завршио као најсветије личности из историје Цркве Христове. Наша је велика утеха што се у наше време, обезбожено време, време људи отуђених од Цркве, људи враћају Богу, враћају Цркви својој. И то је оно што нас крепи, што нам враћа веру и наду да нас Господ неће оставити ни због нас, али и ни због Светих као што је Свети Петар Цетињски, као што је Свети Василије Острошки, то превелико име чудотворно, и други Свети, нагласио је тада Његова светост Патријарх српски Иринеј.

О, велики Светитељу и Угодниче Христов, Цетињски Чудотворче, пастиру и молитвениче свега рода Српскога и Православнога, молитвама Твојим и небеском благодаћу Светога Духа сачувај Богом даровано Ти стадо Твоје и све градове, села и земље хришћанске, од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде, туђинаца, братоубилачког рата и злобе; избави нас од сваке неправде, неистине и лажи, од безбожја, незнабожја, јереси и раскола; измоли нам у Христа Бога покајање лично и свенародно, јер смо сви род Твој по телу и по духу. О, Велики и Небески Боже, Алфа и Омего свега постојећега, Изворе и Уворе вере наше и живота и бића нашег, прими молитве светог Угодника, Владике Светог, који Ти се моли за нас грешне и недостојне слуге Твоје. Јер и ако Ти много сагрешисмо, ипак не одступисмо од Тебе, јединог Живог и Истинитог Бога и Спаситеља нашег, коме нека је и од нас као и од све твари свака слава, част и поклањање: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин.

 

Катихета Бранислав Илић

 

*Објављено у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1287; стр. 24-26. 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота