Небојша Лазић: Христос и идеологије

У савременом свjету сведочимо присуству вјере без љубави, вјерe као маркетинга и самопромоције човјека, а не Бога. Вјеру перцепирају као пројекцију  убјеђења, идеологије и личних ставова. Човјек се не уподобљава Богу, него себи. Човјек постаје не само мјера свих ствари, него хоће Бога обличити по својим мјерилима, потребама и тежњама. 

Тражи упориште за личне ставове, заборављајући да је наша Црква заједница вјерних у Христу.  Та врста индивидуализма не само да је погрешна, него човјек налази замјену за Бога у својим ставовима, без односа са Господом. Вјера је однос конкретне личности са Богом, а не скуп политичких начела.  Вјера је живот по убјеђењу у васкрсење, а не пропагирање дневно-политичких флоскула. Вјера се не доказује у сукобу са другима, него у сукобу са палом природом. Обрачун са гријехом и сједињење у Христу, а не у нападу на ближњег, ма колико он и сам одступао од Христа, ипак је начињен и сам по лику Божијем. Често, нападајући неистомишљенике оправдавамо своје ставове, тражећи не друго мишљење, него потврду својих убеђења. Човјек одбацује смирење и пада у замку прелести гдје гордо брани себе, брани Христа, нападајући остале. Падајућу у прелест, скривајући се иза правовјерја, тоне се у дубљи гријех, разапињу се ближњи и мисли се да се Богу служба чини. Злоупотреба и скривање иза живе вере у Бога. Светогрђе тада добија своје обрисе, јер се лично пропагира као Божанско и брани свом силином. 

У Цркви нема идеологија ма колико оне биле прихватљиве, јер иако можда живимо у садашњем друштву, циљ је вјечност. Принципе уздижемо на пијадестал умјесто Бога и њима тежимо. Правимо од идеја идоле са којима се поистовјећујемо, то је ништа мање него идолопоклонство.

Идеје чине идеологије које се боре за земаљско, за пролазно и пропадљиво. Ми као Христови морамо направити отклон од тих идеја и тежити Христу, уподобити се њему, бити вјечни. "Дјечице, сачувајте себе од идола." (1. Јн. 5:21) Либерализам је оправдање за гријех, радикализам је сатанин гријех гордости. Свака крајност постаје погубна по човјека, јер Христос је благ и није у крајности, него у љубави. Вјера мора бити практична Ријеч Божија, а не само ријеч о Богу. Хришћанство је живот у Христу, али да ми своју вјеру свједочимо дјелима, а не паролама. Наш однос према Богу мора бити синовски сходно молитви „Оче наш“, јер ми нисмо ни робови нити гардисти Бога, него Синови, они који требају да буду христолики, да се уподобе Христу кроз заједницу са Духом Светим и тако одбаце све пропадљиво улазећи у заједницу са Богом живим. 
Православље није празнословље, него практична теологија, начин живота. Идеологија је много, Христос је један. Ми тежимо ка Творцу који је савршен, а не ка хармонији у творевини. Бог је нама дао живот, а не идеологије, политичке памфлетe и пука правила без смисла.Црква се не бави тривијалностима, него суштиом, спасењем и Евхаристијом као јединим смисленим видом егзистенције.

Наше Царство није од овог свијета.