Небојша Лазић: Савремено обезбожење

         Савремени човјек коме су пуна уста слободе, постао је роб наметнутих слобода. Контрадикторно дјелује, али привидна слобода је најтеже робовање. Друштво у којем живимо постало је низ испразних флоскула и парола, без суштинских вриједности. Потрошачка цивилизација има одлику многобоштва. Од људи ствара идоле, од гријеха начин живота. Умјесто Богочовјека сврха живота јесте човјек и његове потребе. Егоизам као духовни проблем ствара нефункционално друштво. Човјек сам себе уздиже на мјесто бога, клања се својим потребама и храни своје страсти. Цивилизацијско богатство одликује се духовним сиромаштвом.

    Прогрес технологије смо искористили за трансхуманизам, да будемо што мање људи. Да задовољимо анималне потребе, а спутамо све узвишено и чисто у нама. Колики код напредовали у технолошком смислу, социјално, духовно и људски смо закржљали. Данашњи човјек као врхунац савремености доживљава кршење двије Божије заповјести, љубав према Богу и љубав према ближњем. Љубав исказује само према својим потребама, усклађује не себе Богу и Његовим заповјестима, него себи и својим потребама. Јака жеља, а слаба воља постају правило егзистенције у данашњем свјету. Човјек жели све и одмах, не даје ништа и ником сем себи. Одрицање, аскетизам су му постали непојмљиви. Емпатију схвата као слабост, као ману, што је одлика управо слабих. Иза јаких парола обично стоје слаби људи. Друштво које нема Бога као центар обитавања, ствара богове у свему. Напредовање је претворено у назадовање, а атеизам је постао само савремени пут ка многобоштву. Човјек робује свему, технологији, храни, медијима, политици, док га ти исти увјеравају да је то робовање врхунац слободе. Ствара се привид од наметнутог избора. Одбацује човјек заједницу, одбацује Бога, што јесте антихришћанство суштинско. Гази своје усађене традиционлан и моралне принципе зарад задовољена најприземних побуда и као такав сам себи служи и убјеђује нас да је то прогресивност. Човјек постаје роба за поткусуривање, губи вриједност када своју човјечност своди сам на себе.

Када одбаци Бога и вјечност, постаје ништаван и пролазан. Вавилонска кула савремености лежи у обезбожењу, у идолопоклонству егоизма. Егзистенцијалност човјек када сведе само на себе постаје роб смртности. Бјежећи од лика Божијег у себи, ствара лик бога од себе. Човјек који нема Бога за циљ, нема ни Пут нити познаје Истину. Ствара циљеве, странпутице и неистине као назначење свог постојања. Врхунац човјека јест Бог, а не сам човјек, самољубље јесте срозавање. Обезбожен човјек не познаје Бога и не признаје га. Први отац побожности јесте Аврам који оставља све и креће за Богом. Само таквом човјеку Бог излази у сусрет. Тражити Бога значи тражити Смисао. Бити побожан значи имати смисао, не живјети због тренутака него за вјечност. У савремености бити вјерујући не значи одбацити моденрне тековине друштва, него не робовати њима. Истинска слобода је могућа само у Богу, слобода од смрти, слобода у вјечности уз љубав као начин постојања.