Богослужење: због чега чувамо "предања из дубоке старине"

Најснажнија карактеристика Православног Богослужења која одмах упада у очи је – традиционалност. У ствари, свакодневно се у православним црквама служи Литургија светог Јована Златоустог (347-407), и то није неки почетни или условни назив – велики константинопољски пастир и богослов је одиста саставио текст ове најважније службе пре више од 1600 година, а пракса њеног служења се врло мало разликује од оне у светитељево време. Просто замислите: 16 векова!
У древним црквама – као код куће
Ако би савремени православни хришћанин доспео у древна времена, он би се, и поред тога што би приметио неке необичне ситнице, у потпуности у древним црквама осећао као код куће. Истовремено, при сусрету са апсолутно другим аспектом живота тог времена – правосуђем, грађевинарством, сеоским домаћинством, војном службом – вашег и нашег савременика би очекивао најжешћи културни шок.
Али и 16 векова – није граница. У неким православним црквама Литургија се и данас служи по чину апостола Јакова, брата Господоњег, првог епископа Јерусалимског. Да, тај чин, довољно распрострањен у првом хиљадугодишту, дошао је до нас са значајним изменама, и опростите, али може се оспорити ауторство апостола Јакова. Али и поред тога нема никаквих сумњи да он највећим делом потиче још из апостолских времена!
Како овде не напоменути у наше дане доста раширену заблуду (нажалост, не толико међу протестантима колико међу ширим масама) да су апостоли и њихови следбеници вршили Богослужење без чина и ван сваке традиције?
Заиста, при површном читању Новог Завета чини се да ни Сам Спаситељ, ни апостоли нису следили нека формална правила у свом молитвеном и Богослужбеном животу. Да, као да се та страна њиховог живота налази “иза кадра” Писма.
То може да буде веома чудно за протестанте, који исповедају лажни принцип “сола сцриптура” (ако је Писмо једино што нам је Бог дао у својству руководства, због чега нам Он у њему није објаснио како да Му служимо и како да Му се молимо?), али то уопште не треба да чуди православног читаоца који познаје Свето Предање.
Свето Предање и “људско предање”
За површног читаоца Библије сама идеја Светог Предања може да се покаже као противуречна новозаветном учењу. Сетимо се ватрених фарисеја који користе Исусове речи Мт.15: “...Због чега и ви преступате заповест Божију за обичаје своје?... Но залуду Ме поштују учећи наукама и заповјестима људскима». Или већ апостол Павле у Кол. 2:8 осуђује “људско предање”. «Браћо, чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и празном пријеваром, по казивању човјечијему, по науци свијета, а не по Христу”.
Али апостол Павле има и друге речи о предању (2Еф.2:15): “Дакле, братијо, стојте и држите предања, којима сте научени или речју, или послањем нашим”.
Очигледно је да се у Кол.2:8 и 2Еф.2:15 говори о два потпуно различита предања. Поред људског предања постоји још и Предање Божије, Свето. Последње има две форме – “речју” и “послањем”.
Управо постојање словесног Апостолског Предања разјашњава због чега у Новом Завету скоро нису дотакнути практични аспекти молитве и Богослужења. Апостоли и њихови ученици су одлично знали, да је сваку практичну делатност много боље учити под руководством опитног учитеља, него по књигама. И због тога они нису имали потребе да пишу о томе, како се молити или служити Богу – они су то показивали својим личним примером.
На тај начин, управо у словесном предању, које се дуго времена није стабилизовало, преносили су се најважнији аспекти хришћанског Богослужења. Али без сумње је да се на основу греховне људске природе на њих наслагала и “људска традиција”.
Како их разликовати? Јер чак и апостоли могу да погреше! Сетимо се приче о колебању апостола Петра и других по питању јеврејско-паганске дилеме у Делима 11 и Гал 2, или то, да је апостол Јован неколико пута покушао да се поклони ангелима нарушавајући тиме једну од најважнијих заповести (Мт.4:10, Лк.4:8), и сами ангели су морали да га исправљају (Откр.19:10, 22:8-9).
Црква на стражи истине
Сам Спаситељ нам је показао пут ка разрешењу тог проблема, када је рекао (Јн.16:13): “Када дође Он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину”. Само је Црква у својој пуноћи под руководством Светог Духа способна да разликује истинско Предање. Управо због тога су одржавани сабори, па тако и Картагенски сабор 397.год., на коме је утврђен канон књига Светог Писма.
Како је Црква знала, које књиге да изабере? Никако другачије, него по критеријуму сагласности са доктринама, сакупљеним и преданим у усменој традицији.
Црква стоји на стражи истине (1.Тим 3:14-15): „Пишем ти ово ...да би..знао, како треба поступати у дому Божијем, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“. Она је једини чувар, интерпретатор – да, извините, и писац – Светог Писма. И она чува Свето Предање, чији је једини извор – Сам Бог.
У светлости тога је потпуно апсурдно, чак и са тачке гледишта елементарне животне логике, радити то, што у наше дане раде многи: прихватати Писмо и истовремено одбацивати ауторитет Цркве и Предања. Савремени евангелизам, је буквално као иронију над собом, створио ново предање као противдејство Предању традицију опозиције Црквеној Традицији.
На том месту у апологетској пракси Православног Богослужења – које врши Црква и које је до нас донело Свето Предање – за верна чеда Цркве може се поставити велика масна тачка. Али мало ко од нас може да каже о себи нешто више, сем просто “сумњичав”, али ћемо ипак наставити.
Без обзира на то, што, како смо разјаснили, аутори књиге Новог Завета, нису покушали да систематски донесу до нас Богослужбену праксу Исуса Христа и апостола, при пажљивом читању и у Новом Завету се може наћи много интересантних сведочанстава.
На пример, ево рекло би се, сасвим неутрално место: “Када су они служили Господу и постили, Дух Свети је рекао: овођите Ми Варнаву и Савла на дело, на које сам их Ја призвао”. (Деал 13:2, курзив аутора).
Али ако отворимо грчки оригинал текста и погледамо издвојену реч, видећемо да се она пише: “λειτουργουντων”, или у ћириличној транслитерацији, “литургунтон” (у почетној форми, сагласно «λειτουργεω» - “литугео”).
Чак у свом древногрчком значењу тај глагол означава формалну или званичну службу, а у библијском језику је његова примена практично искључиво повезана са праксом јеврејског ритуалног богослужења (напр. Јевр 10:11), и није јој потребан превод: апостоли су служили Литургију у савременом смислу те речи – то јест учествовали су у формализованом, ритуалном Богослужењу.
Још један пример: “И они су непрекидно пребивали у учењу Апостола, у општењу и у ломљењу хлеба и у молитвама” (Дела 2:42, курзив аутора). У грчком оригиналу испред речи “молитва” стоји одређени артикл, то јест не говори се просто о неким молитвама и ни у ком случају не о некој молитвеној импровизацији, већ управо о формалном, структуираном мољењу, и то је пре свега позивање на праксу јеврејских молитви, у којима је Црква тада предлагала да се учествује (што је очигледно на пример по Делима 3:1).
Хришћанска Црква – наследница старозаветне Цркве
Управо тиме, што је рана Црква настављала праксу старозаветне цркве – синагогалних молитви и псламопенија – може се објаснити то, да су потребе првих јудеохришћанских заједница биле потпуно задовољене тим текстовима, које су већ имали. Основа праксе сваког Богослужења у тим временима био је Псалтир – што је у ствари праведно у односу на православно Богослужење у свим временима, до наших дана.
Може се навести много примера за то, како је Исус Христос учествовао у јеврејским празницима и храмовним Богослужењима. У Јеванђељу је најснажнији пример праксе ритуалног Богослужења опис прве – а у есхатолоском смислу и једине – Литургије, Тајне Вечере.
У својој књизи “Над стиховима Новог Завета” свештеник Георгије Чистјаков примећује да, установљавајући Тајну Евхаристије, Спаситељ се ослања на обичне јудејске ритуале и молитве седера то јест пасхалне трпезе: “...Господ користи древни ритуал, који у моменту Тајне Вечере броји већ више од хиљаду година историје. Ако погледамо богослужбене књиге Јудеја, видећемо тамо те исте елементе службе који су присутни у Литургијама Јована Златоустог или Василија Великог. То је и приношење дарова, и кађење, и умивање руку, и дијалог онога који служи са онима који се моле...Важно је схватити, да Христос сву новину Јеванђеља уклапа у древни ритуал. Могуће је да је управо захваљујући томе литургијска мистика доступна не само изабранима, већ свакоме. Литургија пружа верујућем човеку могућност да живи у пуноћи мистичког јединства са Христом”.
По завршеној трпези Спаситељ и ученици су “запевали” (Мт 26:30, Мк 14:26) – према јудејској традицији, они су певали благодарствене псалме (Пс 112-117) који и данас играју важну улогу у Православном Богослужењу.
Дакле, видимо, да се Православно Богослужење ослања не просто на традицију првохришћанских заједница. На основу тога, што је последња укорењена у јудејској литургијској пракси, ми у Православљу умногоме настављамо да будемо чувари древнијих старозавтних ритуала и обреда.
Због чега чувамо “предања из дубоке старине”?
Због чега се Црква тако брижно односи према очувању толико невероватно давних “предања из дубоке старине”?
То није тешко схватити, ако се сетимо, да је Богослужење – БОГОслужење. А Бог је по Својој природи непроменљив: “Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јевр 13:8).
“Свако дајаније и сваки дар савршени силази одозго, од Оца светлости, у Коме нема измене и ни сенке промене” (Јак 1:17).
Те исте речи понављамо свако јутро у молитви Василија Великог: “Господе Сведржитељу, … Безначална и Присносушна Светлости, у Којој нема промене,…” (пета молитва јутарњег правила).
Богослужење треба да одражава свој објекат, значи служење непроменљивом Богу треба да буде непромењено по својој природи.
Али и као БогоСЛУЖЕЊЕ оно захтева јединство. Сетимо се већ горе поменутог грчког глагола “служити”, λειτουργεω, по коме је названа православна црквена служба. Етимолошки тај глагол потиче од λαος (у транслитерацији “лаос”) – “народ, заједница”.
Служење се може вршити само заједнички, од стране свег народа Божијег, целе Цркве. Постоји таква народна етимологија речи Црква – од речи “Цар” (овде се наравно подразумева Цар царева, Исус Христос) и “ковати”, то јест оно означава “сковани (у једно) Христом”. У датом случају потпуно је неважно, да ли она одражава истинско порекло речи, или је то просто срећна подударност, важно је то да она правилно одражава суштину тога шта представља Црква – како је карактеришемо у Симболу Вере – “једна, света, саборна и апостолска”.
Притом јединство Цркве уопште није ограничено васељенским, просторним оквирима. Један од најчешће понављаних завршетака молитви у Православљу је: “сада, и увек, и у векове векова”, - а то значи “сада, и у сва времена, и у надвременској вечности” и указује на то да је Црква једна и у времену.
Православни хришћани свих епоха се моле и служе заједно – вечном и непроменљивом Богу служи вечна и непроменљива Црква: “Један Господ, једна вера, једно крштење. Један Бог и Отац свих Који је над свима, и кроз све, и у свима нама” (Еф. 4:5-6).
На тај начин, било би веома страшно, ако би се притом у некој епохи служба и молитва служили сасвим другачије, него у некој другој.
“Возљубљени! Имајући сву усрдност да вам пишем о општем спасењу, почео сам да вам пишем савет – подвизавајте се за веру, једном предану светима”. (Јуда 3, курзив аутора).
Да сви буду једно
Исус Христос се уочи Своје страшне, али за нас спасоносне смрти молио за Своје ученике, то јест за све хришћане: “Да буду сви једно, као Ти, Оче, у Мени, и Ја у Теби, (тако) и они да буду у Нама једно, - да поверује свет, да си Ме Ти послао” (Јн 17:21).
Долазећи на Богослужење у цркву или творећи молитву код куће, ми сви желимо да будемо једно са Богом, али заборављамо на то, да пре свега треба да се објединимо једни с другима!
Али не наступа ли овде та, како неко може да каже, «укрућеност» у традицији као противуречност томе да Црква позива своја чеда на духовни раст?
Знамо за примере задивљујућег преображаја дејством вере у Христа – таквих као што је Благоразумни Разбојник, или Марија Египћанка. Свако од нас, учествујући у црквеном животу, нада се да постане барем за трунчицу бољи, и без обзира на своју постојећу греховност, када се окренемо 10 или 20 година уназад, с времена на време се чудимо колики смо огроман пут прешли.
Рекло би се, новом духовном стању треба да одговарају нове методе – као у неким езотеричним учењима и источњачким религијама: с преласком на нови степен посвећења ученику се откривају нека нова знања и путеви духовног усавршавања, који су понекад делимично или потпуно противуречни ономе, што је он знао и радио на претходним степенима.
Али не, у Православљу су свима отворени потпуно једнаки путеви, методе и средства – тачније један Пут, Истина и Живот – Христос. Неофит може лако да почне да води исти начин живота, као и годинама умудрени свети старац. Наравно, то не значи одмах да ће из тог подражавања изаћи нешто добро – али чињеница је да притом неће бити нарушене никакве принципијелне црквене поставке, нити ће се морати учити неке тајне молитве или дешифровати тајанствене књиге, откривене само светима.
Како каже један светогорски монах (у књизи Кириакоса Маркидеса “Гора ћутања”): “Прво послушање, које сам добио од свог старца, било је да пребришем под у цркви. Очекивао сам да ће ме обучавати тајнама умне молитве и томе сличном. Он ми је уместо тога дао метлу, сунђер и ведро воде …У почетку сам сматрао да обучавање у Исусовој молитви представља неку сложену иницијацију, кроз коју морам да прођем, али када сам први пут срео свог старца, он ми је просто дао бројанице и замолио да почнем да изговарам Исусову молитву са смирењем и без фантазија, ништа друго. “Иди и моли се,” – заповедио је, - “и потом ћемо поново разговарати”.
Не мењати Богослужење, већ себе самог
Духовни раст захтева измену – то је тако. Али измена је искључиво у нама самима, у нашој греховној природи. То јест наш раст се одражава у кретању од променљивости грешне људске природе ка еталонској непроменљивости Бога.
Богослужење, остајући традиционално непромењено, не само да одражава савршенство и непроменљивост Бога, већ и непромењен карактер нашег стремљења ка Њему. Он нема потребе да припрема свако наше духовно стање, оно је на непостижан и промисаони начин већ уграђено у свако духовно стање сваког човека – тако како и Сам Бог прилази свакоме од нас, независно од наших “стања”, ко је спреман да Га прими у своје срце и под‌једнако воли све нас: “Стојим крај врата и куцам: ако неко чује глас Мој и отвори врата, доћићу к њему, и вечераћу с њим, и он са Мном” (Откр 3:20).
А како протумачити то, да Богослужење, иако остаје непромењено у својим основним принципима, ипак еволуира с временом по форми и садржају – узмимо за пример горе наведени прелаз од апостолских литургија ка литургији Јована Златоустог и другим савременим чиновима?
Овде постоји потпуна аналогија са догматиком. Како у својој “Догматици Православне Цркве” пише преподобни Јустин Поповић: “Све што је Господ Христос открио и предао људима је вечно, непроменљиво, апсолутно, јер је Он вечан, непроменљив, апсолутан ...Самог Себе и Своје учење, у свој Богочовечанској пуноћи, Он је оставио Цкрви као Свом Телу ...Објављујући Цкрву и из Цркве сву вољу Божију (Дела 20:27, Еф 1:11), апостоли предају анатеми свакога, ко у било чему искриви Христово Јеванђеље и Његове вечне, непроменљиве истине: “Али ако и ми, и анђео с неба јави вам Јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!” (Гал 1:8).
Свесна тога, Христова Црква са серафимском ревношћу чува све догматске истине Откровења у њиховој Божанској чистоти и непроменљивости. Као Богом постављена чуварка и истолкователница Светог Откровења, она, вођена Духом Светим, објашњава, тумачи и формулише догмате тако, како је учи Дух Свети. Она се о томе брине, гледајући на потребе својих верних чеда, како би богомоткривене догматске истине учинила доступнијим људској мисли и прихаватању. Притон она не уноси у свете догматске истине ништа ново, већ их само исказује на други начин, даје им другу словесну ноту...Непрестано бринући о спасењу својих верних, Црква је у борби са јеретицима на различите начине подвлачила и изражавала догматске истине Откровења...Црква је, посебно на Саборима, откривала, објашњавала и тумачила одређене догмате...Том својом делатношћу Црква није уносила ништа ново у догматско учење, које је исцрпла из Светог Откровења, и није га мењала; она је само у новим формулама обнародовала догмате, који су увек у њој постојали као богооткривене истине и као опште, васељенско, апостолско вероучење. То потврђује и та чињеница, да су свети Оци Сабора све своје поставке о вери обично пратили усклицима: “То је – вера аспостолска! То је – вера отачка! То је – вера васељенска!”
Као што се Богослужење не мења, већ се просто неки тезиси формулишу јасније и у форми, која више одговара конкретним околностима, тако је и Богослужење непроменљиво. Наш задатак је – не да мењамо Богослужење, већ да тражимо приступачније речи и методе, да бисмо још потпуније разоткрили његову смисао и лепоту.

manastir-lepavina.org (pravmir.ru)