Страшни поглед безнађа и заробљеника

Једанпут, на аутобуском стајалишту, док сам чекао аутобус за село у околини мог родног града, иза мене, скроз до ограде, стајала је групица људи и разговарала. У почетку нисам обраћао пажњу на њих. Но како је време одмицало, та групица је постајала све већа, да би их у једном трену било једанаесторо. Били су све бучнији а њихов говор се претварао у жамор и у неко неразумно мумлање. Окренуо сам се ка њима, и угледао како је један од њих наслоњен на бедем ограде, а осталих десеторо га помно слушају и гледају. Схватио сам да је он ту неко од ауторитета. Убрзо им је почео сугерисати колико њему да дају "тог нечега" и којим распоредом да долазе по њихово следовање. Прво сам се збунио, па сам схватио да су то несрећни наркомани из оближњег села, који су дошли на психијатрију (која се налази са друге стране ограде) по своју терапију. Били су то све како их зовемо "регистровани нарокомани". Међу њима је била и једна женска особа. Нисам могао проценити њене године, изгледала је измучено и испијено. Много ми је било тешко и жао гледати их у таквом стању. То су исто нечија деца, нечија браћа, нечији можда и родитељи, а пре и изнад свега су Божија деца. И верујем да нико од њих у дубини свог бића није лош или зао човек. То су углавном  несрећни и неснађени људи који су лутали, а непоменик их је у том лутању негде пресрео; запосео њихов дух а сколио им тело.  По ко зна који пут, окренух се ка њима, иако ме они не виде-сви и даље помно слушају свог "вођу", окренути су лицем ка огради, а ја се онако из добре намере, помолих Господу за њих. То је све што сам могао. Тачније, више је то био један братски вапај. Помислих: 

"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, молим те исцели ове паћенике. Ослободи их канџи и окова демонских."

Истог трена, на моје запрепашћење, а сви у исти мах - окренуше се и погледаше ме право у очи. Као да сам се продерао, а не завапио у себи за њихову слободу. Сви до једног!

Стајао сам укопан. Гледали су ме тим бесциљним погледом и полуотвореним очима. Но са таквом збуњеношћу, која је била и већа него моја. Тај поглед је био језив. Након неколико тренутака, један по један, вратише поглед ка "вођи" и наставише разговор. Остао сам скамењен. Схватих да је демон у њима одреаговао, а њихова реакција је то јасно показала. Неколико тренутака потом, по њих је стигао комби Црвеног крста - и та несрећна групица је отишла.

- - - - -

* Оваква њихова реакција би била на молитвени вапај сваког крштеног човека, нема везе са мном. Ђаво презире молитву, а сваки крштени човек, носи на себи благодат Духа Светог коју је добио на крштењу. И колико год наш Отац Небески чује молитве које Му узносимо, те исте молитве чује и отац таме и лажи - ђаво. Ништа ту није спорно. Али је молитва нешто без чега не можемо. "Браћо, увек удишите Христа", саветује свети Антоније, учитељ пустиножитељства. 

Да неко не би погрешно протумачио ову причу, и везао је за мене као мене, (није ми то била намера) већ се то односи на православне хришћане уопште. У овом случају и овој причи сам учесник био ја. Циљ приче је приказати (посведочити) силу молитве, јер је сила молитве нешто што је изнад свих нас; она долази по благослову и са Извора Вечног Живота - Христа Васкрслога. 

✍️Горан Маринић
(Блог Вармеј/Живе Речи)