Филмско платно против СПЦ

Приказ Цркве и свештенства који су деловали у актуелном моменту, дакле у епохи социјализма, углавном је ишао у правцу исмевања. Иако је Црква живела крајње аскетску епизоду своје савремене историје, свештеници су приказивани као лицемери, среброљубиви чиновници не много посвећени свом позиву, лажни пророци који вуку ка старом и назадном .

Не треба бити много маштовит, нити сувише познавати историјски контекст, да би се уопште замислила слика – приказ Српске православне цркве на филмском платну у социјалистичкој Југославији.

При том сагледавању можда најпре треба поћи од једне иначе лепе филмске приче, Бановић Страхиње, у коме су најнегативнији ликови (Влах Алија је само антихерој) заправо православни свештеници и монаси и њима верни српски племићи; Ватрослав Мимица у приказу амбијента средњовековне Србије као да је пошао од претпоставки везаних за римокатоличку цркву. Па тако у српској Цркви он налази нешто налик на инквизицију – што је била карактеристика Цркве на Западу, али не и у Другом Риму нити међу његовим наследницима. И, следствено томе, уз српски средњи век не иде префикс "мрачни" као на Западу, поготово што је у овом случају то била епоха препорода и градитељства на свим пољима… о чему би ваљало посебно говорити.

А шта тек рећи о партизанским филмовима?

Свештеник, све са предимензионираним крстом и камилавком, по правилу се налази у друштву контрареволуције – не нужно као њен вођа и припадник, али увек као неко ко је подупире и даје јој идеолошки печат. Рецимо, у филму Брат доктора Хомера некадашњи српски калуђер бори се раме уз раме са албанским качацима, као део заједничке одметничке банде.

У Бици на Неретви из 1969. четнички скуп одржава се управо у црквеној порти, а иза "сенатора" Орсона Велса стоји десетак свештеника у мантијама, који су претходно извршили заклетву људства. У Ужичкој републици (1974), која је репрезентовала званични наратив о рату и револуцији у Србији, у главној четничкој софри у крчми седе и пију представници структура које су комунисти окарактерисали као непријатељске: официр, грађански политичар и православни свештеник. Иако, верујемо, аутору није била намера да ружи свештенство, и у О покојнику све најлепше из 1984. поп Јордан (Бора Тодоровић) логично је предводник сеоске реакције. Одступања од овакве слике су заиста ретка и нетипична.

Оваквом карактеризацијом, наравно, није требало указати на непријатељски оријентисане појединце, већ као непријатељску означити читаву црквену организацију. И то не само у прошлости: СПЦ је и у тренутку емитовања била виђена као конзервативна институција, упориште реакције које се противи вредностима новог доба.

Приказ Цркве и свештенства који су деловали у актуелном моменту, дакле у епохи социјализма, углавном је ишао у правцу исмевања. Иако је Црква живела крајње аскетску епизоду своје савремене историје, свештеници су приказивани као лицемери, среброљубиви чиновници не много посвећени свом позиву, лажни пророци који вуку ка старом и назадном.

У опусу Живка Николића, иначе изузетног уметника, СПЦ у Црној Гори приказана је на ивици бласфемије: од попа удбашког цинкароша у У име народа, преко епизодне улоге свештеника који прилоге божјака трпа у џакове, до превараната из Искушавања ђавола и трагикомичног оца Макарија из Чуда невиђеног. Сама појава Бате Живојиновића у улози монаха и испосника носила је тај комични контраст, али лик сексуалног предатора који злоупотребљава улогу духовника и лечи неплодност код жена тако што их силује, у суштини је изобличио самог аутора. Познаваоци кажу да је Николић касније намеравао да направи и неку врсту покајничког дела, у коме би приказао и онај мученички део Цркве, који је био посебно уочљив у Црној Гори, али авај, у томе га је претекла прерана смрт…

На истом трагу је и лик свештеника из Скупљача перја ког тумачи Мија Алексић. Алексић свештеника оплемењује својим препознатљивим шармом, али та чињеница тек за нијансу ублажава карактер свештеника фарисеја, који у свом среброљубљу чак иде дотле да црквене просторије изнајмљује младим паровима за прву брачну ноћ?!

Дакле, невезано од времена, да ли се радило о 1960-им или 1980-им годинама, шаблон је био успостављен и од њега се није одступало. Ма о ком жанру или професионалном опредељењу аутора да се радило.

Можда је чак новији, наводно сатирични део, био и опаснији: нове верзије "Поп Ћире и поп Спире" сејале су опасније клице стереотипа од неких отворених црквеномрзитељских пашквила. Не зато што у Цркви није било и нема простора за шалу или критику, већ зато што су и оне, у обланди хумора, једнако биле ангажоване да уруше ауторитет институције која је била залог обнове нације и у оним (дугим) периодима када државе није било.

Прекретница је, чини се, наступила 1989: у Косовском боју бројни ликови свештеника и монаха, али и патријарха Спиридона, били су приказани у потпуно другачијим нијансама и знатно ближи њиховој стварној историјској улози у средњем веку.

Када се говори о улози свештенства СПЦ у комунизму, пажњу привлаче још два остварења: лик попа Луке у филму Време чуда (1989) и лик попа Новака из Глувог барута (1990). За разлику од ранијих представљања, свештеници са филмског платна у последњим годинама југословенског филма су одмерени, мудри и испуњени хришћанским врлинама. Изнад свега тога и саборни, али и спремни да се жртвују за своје идеале. Управо је такав лик попа Луке – као гласа разума, али и вапијућег у пустињи у обезбоженом времену, када су и у селима у Шумадији организоване сахране Христа. Насупрот њему, поп Новак из екранизованог Ћопићевог романа, јесте чврст у противљењу према комунизму и револуцији, али ране грађанског рата не може да поднесе – и сам себи прекраћује муке, симболишући трагедију једног подељеног народа.

Од тада, у српском филму могу се уочити две вертикале.

Једна, која иде еволутивно од краја 1980-их до данас, и која уважава значај СПЦ, настојећи да прикаже значај и сложеност свештеничког позива. У тим остварењима могао би се издвојити лик свештеника Нићифора Југовића из филма Нож који у себи обједињује сву тежину и трагику положаја свештеника у НДХ; изузетно су ефектни и ликови духовника у филму Олуја (атипични свештеник – осветник) и серији Тврђава (духовник – исцелитељ). На истом или сличном трагу су и мотиви приказани у скоријим остварењима Александра Ђуровића, Јелене Поповић, Бошка Милосављевића, Ивана Јовића, Горана Радовановића… Симпатична је, иако видљиво апологетска, и слика сеоског свештеника као аутентичног народног трибуна у опусу Радоша Бајића.

Насупрот њима стоје аутори попут Срђана Драгојевића, Стевана Филиповића и других, чини се прилично бројних и у новој генерацији уметника.

У три серије снимљене последњих година СПЦ је приказивана двојако: с једне стране као носилац моћи, а са друге као институција нарушеног морала и наглашеног фарисејства. У серији Попадија која се емитује и у више наврата репризира на српским телевизијама од 2022. године, наводно само кроз призму хумора, приказан је љубавни однос српског свештеника и младе инфлуенсерке који почињу живот у сеоској парохији. Сусрећу се са малограђанским окружењем и сталним ситним подметачинама, а главна протагонисткиња по којој је серија и названа има изразито негативан однос према Цркви, предању и идентитету.

Банализовани су или пак вулгаризовани чинови светих тајни, прослава Васкрса, канонска посета владике...

Либерални медији позитивно су приказали серију, а на Пешчанику је објављено како нам она "као гледаоцима помаже да сагледамо друштвену и чисто људску страну религиозног живота и увидимо наше негативне особине – сакривене иза вере и маскиране у побожност…"

Црква је у више наврата реаговала већ током емитовања прве сезоне ове серије, а стручни консултант у њеном снимању, иначе теолог по професији, наводно је због овога био и санкционисан у својој епархији.

У Црној свадби СПЦ је мрачна и тајна организација, која пре подсећа на Ватикан него на било коју помесну православну Цркву. Иако је читава прича добрим делом исплетена око Цркве, тајна друштва унутар ње, егзорцизам, пактирање са мрачним силама, коначно и ликови свештеника и владике, презентовани су у духу дела Дена Брауна, не на бази неког аутентичног искуства. Иако треба имати разумевања и за уметничку слободу и за заплет који један овакав пројекат мора да носи.

Отац Арсеније, као један од главних актера другог серијала, приказан је и ликом и моћима више као Гандалф из екранизоване верзије Толкинових романа, неголи у духу ма ког познатог православног духовника. Аутор овог текста није могао а да се не насмеје ауторском виђењу Архива СПЦ, који одиста постоји, али је у тренутку емитовања серије био сведен на претрпани депо и две-три канцеларијице, док је у серији представљен као непрегледна уређена библиотека, која је заправо један велики ковчег мрачних завера и тајни.

И за жанр мистерије-трилера – много је! И непотребно, поготово у тренутку када се против Цркве води хибридни рат, у којима и аутори оваквих пројеката, можда и ненамерно, узимају учешће.

Последњи пројекат, који тренутно гледамо на јавном сервису, са провокативним насловом Зваћеш се Варвара и јасном алузијом на Цркву, можда и најпре изазива осећај бласфемије.

Већ у првим сценама прве епизоде, млада монахиња која не успева да заузда своје телесне страсти, самозадовољава се у својој соби, окружена иконама и реликвијама, и са крстом око врата?! Иначе је део кадрова, бар како се може прочитати на интернету, снимљен у манастиру у Браничевској епархији? У емитоване две епизоде (има их 12, опет симболично) видимо и игуманију која пије, пали цигарету, омакне јој се и покоја псовка… А у наредним епизодама у Цркви ће се опет наћи људи различитих особина, али исправних најмање. Да ли је то заиста конкретно искуство православних хришћана у Србији, и колико смо срели таквих монаха, још пре јеромонаха и игумана? Да ли Мали Перица Цркву искључиво мора да сагледава са сопственог становишта греха? Да ли га само ти мотиви инспиришу?

Да ли ћемо реаговати гласније на овакве атаке на Цркву и сопствени идентитет? Да ли је могуће и замислити хумористичке, заправо изругивачке сегменте на ТВ екранима везане за исламску, јеврејску или другу верску заједницу у Србији? Да ли је провоцирање и померање граница нужно прогрес и шта се све крије под изговором слободе стваралаштва? Да ли је све ово приказ СПЦ негативнији и у односу на време комунизма? Је ли све ово што гледамо напредак уметности или чиста декаденција?

Ако се питамо где је граница, изгледа да она више не постоји – одавно је пробијена.