НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ ИМУЋНИХ ЉУДИ

Сигурно сте били у колима у некој великој гужви. Граница или било какав застој. Сви нервозни али ипак прибрани и нормално се понашају, држе свој ред и то је то. Онда чујете неку галаму, јак звук мотора, свађу, псовке... неко покушава преко реда иако је то просто немогуће. Он покушава да испадне паметнији од свих тих људи који нормално чекају. Само направи гужву и неред а онда од тог народа чујеш мишљење о таквим човјеку које није баш за јавно писање. Него, јесте ли примјетили каква кола возе такви људи и којем сталежу припадају!? Не раде то људи из нормалног сталежа него су то неки... не знам како да их назовем! 

Е, управо је то њихов највећи проблем. Због тога што су видно мало бољег имовинског стања, они стварно мисле да су паметнији од свиј тих људи који нормално чекају. Међутим, на крају испадају глупи и сами себи направе проблем. 
Није ово једини примјер (али је један од безазленијих, други су страшнији) јер њихови животи су на тај начин уништени а они тога нису свјесни.
Гледао сам два добра пријатеља који су покренули неке послове. Једном је баш кренуло, другом није. Нису више пријатељи јер овај што му је посао кренуо сад мисли да је он у свему осталом бољи и паметнији од пријатеља. 
Гледао сам двојицу колега који су заједно студирали, били као браћа... један је добио посао у струцу други није, негдје физикалише. Шта мислите јесу ли данас пријатељи? 
Гледао сам двојицу ватрених навијача. Не иду више заједно на утакмице јер овај што се обогатио мисли да се сад боље разумије и у спорт и да овај није његов ниво...
Авај... гледао сам побожне људе! Ови мало богатији... мисле да су нека духовна елита! 

Туга! Гледао сам и два брата...

Ми, дјеца, смо послије рата сви били на истом. Међутим, из године у годину људи су се сналазили и постајали имућнији. И то је добро али није добро што су они мислили да су сад у свему бољи од других. Тако је било (само пуно страшније) и са одраслим. 
Они су одлазили у неке “веће” кругове и одвајали се. Одједом људи који нису имали ништа заједничко постају нераздвојни јер имају мало више него други и то им је једина спона. Онда и из тих кругова они још богатију су ишли даље и тако редом. Како је богатство расло мислили су да су паметнији од других а уствари: личили су на оног у бијесном аудију који у гужви покушава преко реда јер мисли да је он паметнији од свих људи који иду нормало својим редом. 

У тој борби за неки већи сталеж они више ништа друго не виде. Немају осјећај за било шта што је по њиховим мјерилима мање. Они виде само оне богатије од себе и ништа друго. Изгубили су људе који их заиста воле. Лаж је да су срећни јер они не уживају у ониме што имају него маштају о ономе што немају. Вјечито су у грчу да то имање случајно не изгубе. Због тога им се живот претвара у агонију како да заштите то богатство. Никад нису задовољни јер што више имају, више желе. 
Никад, нико неће рећи да је успјешан због тога што му је кренуо посао, или што је имао среће (Бога они уопште не помињу) негу упорно истрајавају у томе да је то све њихово и да су они стекли само зато што су баш они најспособнији. ЈА, ЈА и ЈА! Затим долазе оне реченице: „Кад имаш паре онда можеш све.” Која заблуда. Ко је то с парама купио било шта вриједно? Многи су због богатства изгубили све што вриједи!

Ипак, највећа трагедија се односи на сам догађај њиховог спасења. Новац им даје лажну наду сигурности до те мјере да они више не обраћају пажњу на заповијести Божије па чак ни на самога Бога. Изгубе Божији страх, изгубе осјећај за ближњега и на крају изгубе себе.
Драги пријатељу, ако ти је Бог дао да имаш мало више. Значи, запамти, БОГ ТИ ДАО! Ок? Ниси ти ништа бољи од других него ти Бог дао. Буди сигуран да ти је то дао зато што зна да си слаб и да ти крст сирмаштва не можеш да носиш. Захвали Му! Не узноси се тим. Искористи то на славу Божију и на родост оних људи који воле тебе, таквог богатог а глупог. Тек тад ћеш престати да будеш глуп и бићеш заиста богат јер ћеш прије свега имати Бога а онда своје ближње... и то ће да ти донесе праву срећу у животу. 
О Господе, ако икада и пожелим материјално богатство... Кратко, јасно: НЕ ДАЈ МИ! Могу помислити да сам бољи и паметнији од оволико дивних људи које си ми дао... па ћу остати без њих... а они... немају цијену! 

Бојан Крстановић