„Не уведи нас у искушење…“

„Моли се да на тебе не дође искушење, али када оно наиђе прими га као своје а не као туђе… Живи са умом у срцу и нећеш бити мучен искушењима. Aко се оданде удаљиш тада трпи оно што те задеси.“ (Св. Марко Подвижник)

„Не уведи нас у искушење…“

Иако се у молитви „Оче наш“ две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, подједнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости.

Св. Марко Подвижник у својим „Похвалама о духовном закону“, када је реч о исходишту искушења, очевидно да се најпре одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести већ, чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим „механизмом одбране“ који се назива „пројекција“), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13):

„Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога.“

Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша а не туђа, што значи да не гледамо „трн у оку брата свога“ док не сагледамо и не извадимо „брвно из свога ока“, није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то можда наше страсти којима нисмо овладали (склоност блудулажизавистилакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, и нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан „жалац у месо“ нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести).

Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас разумећемо једном да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. „Посматрајмо пажљиво“, вели св. Јован Лествичник, „да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу“. Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је „савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ“, сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења.

У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан а и користан исправљач и то у току читавог нашег живота. Овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи:

„Живи са умом у срцу. Благо оном коме ум у срцу почива!“

Збиља, благо оном човеку коме је „Бог помоћник“, јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ.

Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека „до мере и раста висине Христове“, управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца „унисоно“ (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка – да трпимо оно што нас задеси.

Владета Јеротић

из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
издање Ars Libri, Београд, 1998.