Нова књига - "Отварају се хиландарске двери"

Ново издање хиландарског путописа нашег прослављеног књижевника Миодрага Павловића садржи текст његове књиге Отварају се хиландарске двери, али и два значајна прилога. Први је драгоцени есеј Владете Јеротића, Павловићевог дугогодишњег пријатеља али и сапутника, Светогорски дани и ноћи: Kако сам видео и једном заједно са Миодрагом Павловићем доживео светогорске дане и ноћи; а други је оглед о Павловићевом путописном запису др Владимира Живановића – Доживотни искушеник.

Пред читаоцем Павловићевих путописа ређају се призори готских цркава, алпских врхова, старих градова. У Грчкој су те слике незаобилазно посвећене античкој култури, док је Италија пружила ренесансне увиде, византијске екскурсе и незаобилазну Венецију. Индија и Кина доносе синтезу филозофије и уметности, провучене кроз необичности које наше око сматра далеким и страним сликама. Северна Европа центрирана је у паришким утисцима и сплиновима.

Било је природно да пре или после посете Индији, Kини, европским градовима и музејима, старим романским и готским црквама, после или пре посете Америци, античкој Грчкој и ранохришћанским мозаицима, Миодраг Павловић оде у Свету Гору, православну отаџбину, која је постала света пре хиљаду и мало више година. То може да буде значајно, па и пресудно, за човека коме је стало до „светог“. За песника, па и за човека који је свестан да је „путник на земљи“, ово када постаје безвременско, чим се једном, меко и пажљиво, јер друкчије не може, прегази атонска земља, душа испуни мирисом растиња које подсећа на тамјан у атонским манастирима, и када поклоник хода, потом, замишљен, и не знајући молитвен, преваљујући краћа или дужа растојања између два манастира. Али још због нечег није битно да ли је Миодраг Павловић посећивао монашко православно братство, грчко, српско, руско и остало православно, пре или после својих светских путовања. Православни песник, после само једне доживљене посете православној монашкој републици, опет мора да јој се врати. Он јој се враћа и када се никад више као овоземљаски поклоник њој није вратио. Горушичино зрно, које можда и није тражио када је први пут дошао у Свету Гору, православном, српском песнику, са којим Бог „рачуна“, невидљиво је убачено у душу и оно даље расте и расте, а да ово клијање дуго не примети нико у песниковој околини, некад ни сам песник. Из зрна дрвце, из дрвета стабло, корен све дубљи, крошња све богатија, а плодови разноврсни — Велика Скитија, Светли и тамни празници, Хододарја, Бекства по Србији, Светогорски дани и ноћи… Владета Јеротић

Он проходи Светом Гором с пуним интегритетом ствараоца који трага. Његов лирски путопис не пружа једноставну афирмацију и много пута понављане клишеизиране приче. У његовим записима налазе се дилеме, а многа питања остају без одговора. Чежње и жељени завети без снаге, такође су присутни. Можда су таква осећања и жива, јер током оваквог путовања свако бива у стваралачком процесу општења с Господом и светима, са собом, те само путовање никада не може остати нека стерилна жанр-слика с поуком или слаткаста стварност преточена у приповест која служи поносу без задршке. Трајност, постојаност у вековима, и у крајњем телесно васкрсење, дају наду и уводе у смирење. А сам монашки живот, иако посетиоца наводи на духовни развој и пружа му подршку, Павловић увиђа да се „не може делимично преузимати, присвајати, опонашати.“ И због тога, уверава нас Павловић, ко је једном доживео Свету Гору, остаје њен доживотни искушеник. Владимир Живановић

biblos.rs