Нова књига - "Отварају се хиландарске двери"

Јануар 27, 2022 - 18:00
 0  90
Нова књига - "Отварају се хиландарске двери"

Ново издање хиландарског путописа нашег прослављеног књижевника Миодрага Павловића садржи текст његове књиге Отварају се хиландарске двери, али и два значајна прилога. Први је драгоцени есеј Владете Јеротића, Павловићевог дугогодишњег пријатеља али и сапутника, Светогорски дани и ноћи: Kако сам видео и једном заједно са Миодрагом Павловићем доживео светогорске дане и ноћи; а други је оглед о Павловићевом путописном запису др Владимира Живановића – Доживотни искушеник.

Пред читаоцем Павловићевих путописа ређају се призори готских цркава, алпских врхова, старих градова. У Грчкој су те слике незаобилазно посвећене античкој култури, док је Италија пружила ренесансне увиде, византијске екскурсе и незаобилазну Венецију. Индија и Кина доносе синтезу филозофије и уметности, провучене кроз необичности које наше око сматра далеким и страним сликама. Северна Европа центрирана је у паришким утисцима и сплиновима.

Било је природно да пре или после посете Индији, Kини, европским градовима и музејима, старим романским и готским црквама, после или пре посете Америци, античкој Грчкој и ранохришћанским мозаицима, Миодраг Павловић оде у Свету Гору, православну отаџбину, која је постала света пре хиљаду и мало више година. То може да буде значајно, па и пресудно, за човека коме је стало до „светог“. За песника, па и за човека који је свестан да је „путник на земљи“, ово када постаје безвременско, чим се једном, меко и пажљиво, јер друкчије не може, прегази атонска земља, душа испуни мирисом растиња које подсећа на тамјан у атонским манастирима, и када поклоник хода, потом, замишљен, и не знајући молитвен, преваљујући краћа или дужа растојања између два манастира. Али још због нечег није битно да ли је Миодраг Павловић посећивао монашко православно братство, грчко, српско, руско и остало православно, пре или после својих светских путовања. Православни песник, после само једне доживљене посете православној монашкој републици, опет мора да јој се врати. Он јој се враћа и када се никад више као овоземљаски поклоник њој није вратио. Горушичино зрно, које можда и није тражио када је први пут дошао у Свету Гору, православном, српском песнику, са којим Бог „рачуна“, невидљиво је убачено у душу и оно даље расте и расте, а да ово клијање дуго не примети нико у песниковој околини, некад ни сам песник. Из зрна дрвце, из дрвета стабло, корен све дубљи, крошња све богатија, а плодови разноврсни — Велика Скитија, Светли и тамни празници, Хододарја, Бекства по Србији, Светогорски дани и ноћи… Владета Јеротић

Он проходи Светом Гором с пуним интегритетом ствараоца који трага. Његов лирски путопис не пружа једноставну афирмацију и много пута понављане клишеизиране приче. У његовим записима налазе се дилеме, а многа питања остају без одговора. Чежње и жељени завети без снаге, такође су присутни. Можда су таква осећања и жива, јер током оваквог путовања свако бива у стваралачком процесу општења с Господом и светима, са собом, те само путовање никада не може остати нека стерилна жанр-слика с поуком или слаткаста стварност преточена у приповест која служи поносу без задршке. Трајност, постојаност у вековима, и у крајњем телесно васкрсење, дају наду и уводе у смирење. А сам монашки живот, иако посетиоца наводи на духовни развој и пружа му подршку, Павловић увиђа да се „не може делимично преузимати, присвајати, опонашати.“ И због тога, уверава нас Павловић, ко је једном доживео Свету Гору, остаје њен доживотни искушеник. Владимир Живановић

biblos.rs

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!